Obukao ih je u poderano odelo, umesto opanaka naredio da navuku na noge kore od like. Likom ih je i opasao, okačio užad o vratove u znak ropstva i, kako vele turski izvori, "po svom lažnom lukavom običaju, naučivši ih da kažu valiji ono što treba, uputi ih da valiju pozdrave. Kad se valija približio sa svojom svitom, oni se na nečuveni način počeše žaliti na muslimansko stanovništvo i na činovnike, i bacajući pred valiju lažne krvave košulje, koje sobom behu poneli, zapomagahu i govorahu kako više nemaju snage da snose teške zulume. Kad vide valija kako im iz očiju teku suze kao kiša, jako se na njih sažali, i stade ih uveravati da će ih u svemu pomoći".
Optuženi Turci su poricali sve žalbe i uveravali pašu da su i suze majstorija "prepredenih Srba" – oni su pre izlaska pred njega haljine natopili u vodi sa sokom od crnog luka, pa su tako naterivali na oči onolike suze.
Valija nije poverovao Turcima. Napismeno je priznao narodnu bedu pod pašom Sulejmanom Skopljakom, što je Milošu dalo temelj za dalje pregovore.
Pristajući da jedno odeljenje turske vojske iz Rumelije prođe kroz Beograd, knez je zatražio da se Srbima prizna unutrašnja samouprava. U isto vreme, dok se potčinjavao vrhovnoj vlasti sultana, tražio je veze sa drugim silama, mogućim neprijateljima Turske.
Sam knez je kasnije pričao: "Ja sam po svim nahijama dao zapovesti da svi budu gotovi u svako magnovanije poći u boj, ako bi se što protivno priključilo. Svuda sam čete u pripravnosti nameštao i na tajni način držao".
U mirovnim pregovorima, Srbima je od ogromne pomoći bio Jordan Hadži Đorđević, ćurčibaša Marašli Ali-paše, sa kojim se knez Miloš i pobratimio. Rodom iz Kesarije, Jordan je bio pravoslavni hrišćanin, i pominje se kao zastupnik Srba kod najviših turskih vlasti.
