Ne seća se, dakle, kad se prvi put posvađao sa Lazom, ali što je vreme više odmicalo sve su manje bili jedno.
On se, na primer, budio u čest i umirao od straha da ne zakasni na posao, a Laza je ostajao da se baškari u krevetu; baška ruke – baška noge, i to popreko! Teturao se tako ulicama bunovan i još pospan bez svoga Laze, a dolazio je sebi tek oko deset, kad se i Laza razbudi.
Mora se priznati, mnogo je voleo svog Lazu.
Laza je bio plav – on pepeljasto smeđ. On je bio kukavica, Laza – heroj! Laza bi uvek smislio šta da odgovori nekom bezobrazniku, ali šta vredi, kad on nije smeo ni da pisne? On je srkao supu, a Laza je jeo nečujno, gospodski. Ili uzmimo ovakav slučaj: on se naljoska ko zemlja – Lazi ništa, trezan! I šta vredi što Laza smisli neke divne lude stvari kad se njemu zapliće jezik pa ne može da se izrazi. I dok je Laza šaputao devojkama na uvo "Večeras gospo kod Kneza na balu…", on prostak – ćap – za koleno! Posle i on i Laza dobiju šamap, pa se Laza ljuti i neće sa njim da razgovara nedelju dana.
– Pa dobro, Lazo, đubre jedno! – govorio je često. – Šta zamišljaš da si? Don Kihot?
A Laza ćuti, duri se.
Ili, događalo se, pozovu ga da se izjasni o nečemu na sednici, sve se upiljili u njega i čekaju, dali mu reč i dva overača zapisnika da overavaju, a on ni da bekne. Skupilo mu se grlo, sve gleda šta će Laza. A Laza gviri iz mikrofona i plazi mu jezik. Šta god da zausti da kaže, Laza samo šapuće "lažeš, lažeš…"
– Pa dobro, Lazo, đubre jedno – opet će on – uništi mi, bre karijeru, da li si ti uopšte normalan? Marš napolje, ne uznemiravaj me dok radim!
I jednog lepog dana, Laza ti zaista spakuje svoje kofere i ode. Ma, ni osvrnuo se nije.
– Tolike godine proživesmo zajedno – cvileo je za njim – a ti tako, ode, bez reči!
I nastavio je život bez Laze.
Povremeno je dobijao razglednice: Palma de Majorka, Kopakabana, Popokatepetl, sve neka otmena mesta na koja je oduvek želeo da ode. Laza se provodio do daske, a on sve isto – fascikle, upijači, papirorazrezivači, spajalice, heftalice, nalepnice, zumbalice…
Onda se jednog dana Laza vrati. Pocrneo, smršao, dobro mu stoji… Gledaju se, a njemu nekako neprijatno: već nabacio stomak, kosa mu opada, zubi mu se klate. Gleda ga tako Laza, pa kaže: – Neki ljudi stare kao katedrale, a neki kao kaljače!
– Što si se vratio, crni Lazo – pita ga – a meni taman pošlo lepo, napredujem u službi, milina jedna, već sam savetnik postao…
Ubrzo po Lazinom povratku, njega penzionisaše iz zdravstvenih razloga. Šta je bilo? Naredio portirima u svom nadleštvu da ne puštaju Lazu u zgradu! Poslali ga na posmatranje i on ispričao lekaru sve o svojim odnosima sa Lazom. Lekaru se Laza dopao na prvi pogled. O pacijentu, inače, nije imao visoko mišljenje. Odmah je shvatio u čemu je stvar! Odmah je primetio da se Laza krije u lusteru i gviri odozgo. Pa mu lekar pričao o "podvajanju ličnosti u prenapetim uslovima urbanog života". Lazi je sve bilo jasno – njemu ništa. Izašli su odvojeno iz ordinacije. On je otišao na pivo, a Laza prekoputa u park, da mu broji gutljaje.
– Crkni, Lazo! – dovikivao mu je preko ulice, pa se narod smejao.
Negde u septembru prošle godine, Laza se definitivno preselio na drvo iznad kafane
"Tri šešira". Pa kad nešto slaže, a Laza ga gađa kestenjem i šišarkama. LJudi govore: gle, počela jesen, a to, u stvari, Laza od besa čupa lišće i baca ga na trotoar.
Čovek nikada nije siguran sa Lazom. Jedanput mu tako pljunuo u bujon! Drugi put, opet, prevrne mu čašu ružice na novo grao odelo. A jedanput, opet, Laza mu se, da prostite, pokakio na glavu ispred kafane "Grmeč". I svejedno što svake večeri viče: – Lazo, silazi dole, vidim te! Lazo, vidim te, silazi sa drveta!
Laza ne silazi. Pravi se važan. Ima visoko mišljenje o sebi. Neće da se druži sa svakim.
I tako, penzionisali su ga u najboljim godinama, a Laza se proslavio u varoši. Svi već znaju za Lazu. Pa kad naiđe, a ljudi ga pitaju: Pero, gde ti je Laza?
– Gde je? – odgovara ljutito. – Eno ga, na drvetu! Lazo silazi dole da pozdraviš gosn komšiju! Lazo đubre, vidim te…
A kada Laza ipak ne siđe sa grane, on ima običaj da slegne ramenima i kaže: – Šta ćete? Svako ima svog Lazu…
Zdravlje ga inače dobro služi. To je onaj omanji, proćelav čovek koga viđate u Makedonskoj ulici u podne: gužvu ne primećuje, korača pognute glave i mlatara rukama objašnjavajući nešto vrlo važno.
To se on svađa sa svojim Lazom.
