Gđica la putana, u čijem literarnom delu reč "navodno" stoji samo uz hrvatske i šiptarske zločine, dok se srpski podrazumevaju i garniraju jezivim svedočenjima zaštićenih svedoka i lelekom žena Srebrenice, ukratko rečeno, sve vreme je muku mučila da "balkanskog kasapina Miloševića", Mladića, Karadžića i ostale dovede pred "sud pravde", jer se svaka postoktobarska vlast, od Đinđića do Tadića – bojala da zbog tih izručenja ne tresne sa vlasti.
Kakva borba za heroje otadžbinske odbrane, kakvi bakrači, iza svakog nemuštog "ne" stajale su fotelje.
"Gospođo Del Ponte, ne bi bilo loše da se uzdržite od intervjua u štampi u kojima Zapad pozivate da sankcijama kazni nesaradnju Beograda sa Hagom. Znate, situacija je tamo rovita, mora se pomoći demokratskim vlastima i Koštunici", savetovala je Madlen Olbrajt. "Ima vremena da i Milošević dođe na red, ne treba žuriti."
Karla je, dabome, bila, kako kaže, frustrirana. Kopala je kao krtica među liderima u evropskim metropolama, njen životni san da "doubije" Srbiju nekako joj se, majku mu, migoljio.
Karlina sekiracija rasla je iz dana u dan, taman se postoktobarska vlast učvrstila, a na red dođe Kosovo, američko pitanje svih pitanja. "Gospođo Del Ponte, izgubili su Kosovo, izgubili su Crnu Goru, bilo bi mnogo da im sad i to tražimo", šaputali su joj Evropa i Amerika. A, la putana je onda grabila, kako to s ponosom napominje, svoju luj viton torbu i besna napuštala sastanke.
Problem, naravno, nije u gospođi Karli, bez obzira na njene manijakalno-opsesivne pokušaje da uđe u istoriju preko krvavog Balkana. Ono što izaziva jezu jeste ta besprizorna trgovina svih srpskih vlasti: dajte milijardu, evo vam Sloba; priznajte da je Kosovo i dalje deo Srbije, i eto vam Mladić; ne dajte da padnemo s vlasti i daćemo vam sve što poželite, ako treba i Kosovo i Ratka i Slobu u paketu.
Tako je funkcionisalo, tako funkcioniše i tako će, na žalost funkcionisati… Doslednost, istrajnost, patriotizam, zaštita nacionalnog interesa, sve je to bila, jeste i biće samo omama naših očiju.
Posledice te slepačke i antinacionalne trgovine vidimo: prvo smo dali Slobu, potom smo malo čuvali Ratka i Radovana dok nam ne otmu Kosovo, kad smo sami cementirali šiptarsku granicu, stigli su i oni na red. Kad više nismo imali šta da damo, poručili su nam da je Evropska unija (koja je, je l’ da, navodno, bila razlog svih naših cenkanja i izdaja) postala tesna i za sadašnje stanare i da Brisel ne bi da na svom putu vucara još jednog slepca. Za pamet su im bili Bugari, Rumuni i Hrvati.
Pokojni Đinđić bar je bio surovo iskren i govorio da je crkva, a ne politika, mesto za one kojima je stalo do morala. Završio je kako je završio, a nisam baš siguran da je ideja o likvidaciji metkom velikog kalibra nastala baš u Legijinoj, još manje u Zvezdanovoj glavi. Sve mi se mota grešna misao da je pokojnik bio prebrz za ukus Zapada, da je bio spreman da sve, osim Kosova, da odmah.
A, Zapadu je sve što je on nudio sad i odmah bilo ništa u poređenju sa Kosovom. Čime bi Beograd trgovao, kako bi izveo tu puzeću izdaju svete srpske zemlje, da nije bilo Ratka i Radovana na slobodi? Čime bi nas u suprotnom ucenjivali? Partija je morala da bude odigrana, na obostrano zadovoljstvo. Zato je Madlenka rekla: "Polako, gospođo Karla, polako…"
Nama gospođa la putana nije trebala, imali smo kurvi dovoljno da propadnemo i bez njene pomoći.
