Zoran Pavlović je glavni kuvar u Narodnoj kuhinji Crvenog krsta u Kragujevcu u kojoj svakodnevno priprema hranu za oko 700 duša i jedini je u ovom gradu koji se svakog jutra suočava direktno sa gladnim ustima i očima.
Za većinu njih Zoranova puna kutlača hrane jedini je obrok u toku dana. On o svakom korisniku koji dolazi na narodni kazan zna šta ima od škole, gde je bio zaposlen, ko ga čeka kod kuće, od čega boluje, kako se sudbina poigrala s njim i razlog zbog čega svakog jutra dolazi s plastičnom kanticom ispred vrata kuhinje.
Kuvar s druge strane kazana kaže za "Vesti" da sada zna kako svako od nas može da se nađe u toj situaciji. Porcija koju ovi ljudi dobiju za njih znači golu egzistenciju.
– Ne delim ja samo hranu! U ovu kutlaču stane i pola moje duše za svakog. I pola hleba svakom. Ovaj obrok za njih je istinska sreća jer tog dana neće biti gladni. Imate ljude s osnovnom školom, ali i fakultetski obrazovane koji su nekada imali pristojne poslove, porodice. Život im je onda tako namestio kockice da nisu uspeli da se izbore s nedaćama. Dolazi jedna visprena i obrazovana gospođa. Bolesna je. A ima i bolesnog sina, bez noge. Jednog jutra došla je i rekla mi da joj se pored sve njene muke urušio krov na kući. Ne zna šta će, niti kako da nabavi pare za popravku. Postoje i oni koji su osim posla na raznorazne načine izgubili i porodice. Ostali su sami na svetu i ja sam im jedina osoba od poverenja kojoj će reći sve što ih tišti – kaže Zoran.
Jedino zbog čega ovaj kuvar ne može da spava jesu dečje oči. Postoje slučajevi kad u porodici samo jedan član dobije bonove za ishranu. A ima ih po petoro ili šestoro u kući. Tu porciju onda dele svi.
– Dođe dete da uzme obrok za oca ili majku, a onda me pita: "A šta ću ja da jedem, čiko?" Deca dođu po hranu dok su im roditelji u nadnici da zarade koji dinar.
Tužne sudbine korisnika Narodne kuhinje svakog dana teraju Zorana da hteo-ne hteo razmišlja o njima. Kaže da mu je za šest godina koliko radi na tom mestu prošle nedelje bilo najteže.
Pomoć iz selaU Narodnu kuhinju u Kragujevcu često stižu donacije. Poljoprivrednici iz cele Šumadije imaju običaj da svaki višak hrane donesu. Tako se u magacine, pogotovu u jesen, slije dosta voća i povrća iz okolnih sela. |
– Jednom korisniku pozlilo je baš ovde u dvorištu Crvenog krsta. Umro je. A za njim je ostao štap i kantica za hranu koji su mu ispali kad se srušio. Neko vreme gledao sam taj štap koji smo sklonili kod nas i bilo mi je toliko teško… To je jedino što je ostalo iza njega, fakultetski obrazovanog, nekada zaposlenog u Zastavi… Pozvao sam njegove prijatelje da uzmu štap. A njegovi drugari isto dolaze u narodnu kuhinju. Oni se tu druže, dolaze mnogo ranije i čekaju ispred kuhinje.
Zoran tri puta nedeljno sprema jela s mesom. Kuva im pasulj, kupus, pilav, makarone. Kad u magacin stigne više mesa, onda im skuva pihtije, napravi čvarke. Od meda im napravi medenjake, pa deli kolače. Ekonomiše, kaže, kao u svakoj kuhinji. Porcije su po nutricionističkim propozicijama dovoljne za sve.
– Ali ima ljudi za koje vidim da mogu više da pojedu i da im je to nedovoljno. Voleo bih da mogu više da im sipam. Kada ostane, onda podelim višak, ili ako dođu sa decom za koju nemaju bon, dodam još malo što je ostalo u kazanu. Nekad se stide, neće da uzmu jer znaju da im to ne pripada. Plaše se da nekom drugom ne zakinu. Dobri su to ljudi, nikada tuđe ne bi uzeli! Ili ne daj bože da neko ostane gladan zbog njih. Takvi su ljudi koji svakog dana dolaze ovde po pola hleba – priča Zoran.
