Da humanost još postoji govori i priča iz Novih Banovaca. Naime, pekara koja se nalazi preko puta Osnovne škole “Nikola Tesla”, razlikuje se od većine pekara u koju smo ikad ušli.
Na centralnom mestu stoji kutija s novcem, a na kutiji i zanimljiv natpis: “Bakšiš prilog za decu koja nisu dobila parice za užinu. Deco, tražite slobodno. Parice u kutiji su za vašu užinu.”
Novac svakodnevno ostavljaju mušterije kojima ostane kusur, a na ovu sjajnu ideju došle su vlasnice Rada Korda i njena ćerka Andriana Ristić. Ideja je došla spontano, ali za ovakvu akciju pre svega potrebna je humanost. U toku dana Rada nahrani i po, kako kaže, desetoro mališana, uglavnom one lošeg materijalnog stanja.
Spontano do ideje
– Osećam se zaista srećno! Volim da pomognem, jer uvek se setim sebe kada sam bila dete i kad nisam imala. Bilo je stvarno teško. Rekla sam sebi moram da pomognem drugim ljudima. Ima godinu i po dana kako smo stavili kutiju. Moj unuk se krstio u crkvi u Starim Banovcima i onako, kroz priču, moja ćerka Andriana i ja dotakle smo se teme šta bismo mogle da otvorimo. I ona mi je predložila da otvorimo pekaru. Ovaj lokal je bio prazan i tako smo krenuli da radimo. Onda smo predlog Andrianine prijateljice Marice Berić stavile kutiju, koja je tu već godinu i po. Moram da priznam da je odziv fenomenalan! Marica je došla kod mene, uzela moju ličnu kartu i sve uredno prijavila u SUP, da ne bi bilo neke sumnje da se to ne daj Bože ne zloupotrebljavamo. Tako smo sve osmislili, dobili kutiju i logo – priča za “Vesti” Rada Korda.
Ona ističe da, kad ostane hrane, uvek ostave ispred da neko uzme.
– I pre kutije smo davale užinu deci koja najviše posećuju pekaru, a koja nisu imala dovoljno para. Mališani su u početku dolazili stidljivo, ali im kažem da to nije ništa i da se slobodno posluže iz kutije. Ima dece koja nemaju roditelje, jednog ili oba. Ima i onih koji zaista nemaju para. Tačno znam ko je u situaciji da nema za užinu. Neki dan mi je došla devojčica i kazala da joj nedostaje para za sendvič.
Rekla sam joj da uzme iz kutije. Uzela je. Jednoj je falilo novca za sokić. Rekla sam joj: “Ajde, pročitaj šta piše na kutiji” i objasnila da su to parice za njih. Imala sam i jedan problem. Naime, došla je devojčica i rekla mi je da nema para za užinu. Rekla sam joj da uzme iz kutije. Ona je posle to ispričala mami, koja je sutradan sa ćerkom došla u pekaru. Mama je mislila da je uzela pare namenjene za lečenje nekog deteta. Vidim, devojčica vraća 50 dinara koje je uzela prethodnog dana, a ja sam mami rekla da uđe u u pekaru i da pročita šta piše na kutiji. “Meni je ćerka sve to ispričala, a ja joj nisam verovala”, rekla mi je ta majka.
Bilo i suza
Rada kaže da nema osobe koja je ušla u pekaru, a da nije spustila u kutiju nešto para.
– Neki dan je došao čovek, ne znam odakle je, prvi put sam ga videla. Verovatno je od nekoga čuo za kutiju i ja sam ga pitala šta želi. On je samo ćutao i izvadio novac iz džepa i stavio u kutiju. Videla sam da su mu oči bile pune suza. Zatim je tražio da mu dam nešto slatko. Bio je toliko srećan. Jedan dečak dolazi stalno. Prvi put kada se pojavio dala sam mu užinu jer nije imao para.
On je to ispričao mami i tati i sad kad kupi užinu na primer za 90 dinara, uvek ostavi 10 dinara. Juče mi je ostavio bakšiš 20 dinara, drugo dete takođe. Deca su jedna neiskvarena duša. Uvek im stavim više hrane u kesicu. Jedne godine su mi za Dan žena poklonili divan buket cveća. Bila sam presrećna! Nema većeg zadovoljstva i sreće kad vidiš zahvalnost i osmeh na dečjem licu.
Ova humana priča samo potvrđuje onu izreku nečije malo nekome je puno.
Teški izbeglički dani
Rada Korda i njena porodica iskusile su svu gorčinu izbegličkog života. Iz Zadra u kom je živela i radila početkom devedesetih izbegla je u Knin, tada Republiku Srpsku Krajinu. U avgustu 1995. godine, kao i mnogobrojni njeni sunarodnici, skućila se ponovo u Srbiji.
– U “Oluji” smo izbegli iz Knina. S jednim koferom došla sam u Srbiju sa troje dece, Nikolinom (1983), Andrianom (1987) i Nikolom (1991). U Banovcima smo se kućili, polako, korak po korak. Nije bilo nimalo lako. Radili smo, kako bismo preživeli i decu, koja su sada završila i fakultete, izveli na pravi put. I uspeli smo u tome! Imam i šestoro unučića, koji su moja velika radost.
Tezga na Bajloniju
Da bi za sebe i porodicu obezbedila egzistenciju, Rada Korda je 15 godina radila na Bajlonijevoj pijaci gde je imala tezgu.
– Svako jutro u pet sati sam iz Banovaca autobusom išla do Beograda da moja deca ne bi bila gladna i bosa. Suprug je takođe radio, ali njegova plata nije bila dovoljna da preživimo. Borili smo se i borba je bila velika, ali uspeli smo – kaže Rada.
