Kurve postaju poštene žene

Svečanost Vestalki u Afroditinom hramu: Prijem nove devojke u red sveštenica boginje ljubavi i lepote

Prostitucija, kao što smo navodili, vuče poreklo iz verskih obreda, a najstariji je oblik tzv. hramska prostitucija.
U antičkom svetu – od Vavilona, preko Fenikije, Egipta i Persije, do Grčke i Rima – bilo je uobičajeno da se žene povremeno prostituišu u hramu nekog seksualnog božanstva.
Sveštenice tih božanstava takođe su se najčešće i same bavile prostitucijom i to je bila njihova sveta dužnost. One su, u stvari, time podnosile žrtvu božanstvu kome su služile.
Novac zarađen takvom prostitucijom slivao se u hramsku blagajnu.
Religija je indirektno dovela i do procvata prostitucije u zapadnim društvima – zbog strogih pravila i nemilosrdnih kazni koje je primenjivala hrišćanska, posebno katolička crkva u slučaju kršenja njenog morala.

Ciceron brani
prostitutke

Što se Rimskog carstva tiče, prostitucija je u drevnom gradu nastala takoreći sa njegovim temeljima. Svedočanstvo o tome ostavio je jedan od najslavnijih besednika svih vremena Marko Ciceron. U jednoj od njegovih beseda nalazimo svedočanstvo da je prostitucija u starom Rimu postojala od samih njegovih početaka:
"Ima li ikoga ko smatra da bi mladićima trebalo zabraniti da vode ljubav čak i sa bludnicama. To bi svakako bio čovek vrlo pravičan, ali – ne samo bez dodira sa današnjim slobodnim načinom života, već i sa običajima i ustupcima koje su prihvatili još naši očevi" – navodi najčuveniji govornik tog doba.
Ciceron dodaje da je "oduvek bilo uobičajeno da mladići posećuju javne žene".

I Vučica, majka
osnivača Rima

Ti koreni – piše istoričar Tit Livije – dosežu do samog osnivanja Rima. U svojoj "Istoriji od osnivanja Grada", to jest Rima, on navodi legendu, rašireni trač tog vremena, da je i Larencija, majka osnivača Rima, Romula i Rema, bila prostitutka. Njihova mitološka majka bila je boginja Rea Silvija, ali Livije navodi da su je pastiri nazvali Vučica, Lupa, jer je "obilato delila svoju naklonost".

Prostitutke večne kao Rim: Tit Livije

Kasnije je, u Rimu, lupa, vučica, bilo je uobičajeno ime za kurtizane.
Livije takođe piše da su, 501. godine pre nove ere, "sibinjanski mladići, u raskalašnom raspoloženju, na Igrama u Rimu, silom oteli neke uličarke".
Verovatno je reč o igrama u čast boginje Flore koje su se odlikovale masovnim pijančenjem i raznim nepristojnostima, a vrhunac tih razuzdanih svetkovina bio je kada bi se na pozornici pojavile gole bludnice i erotičnim plesovima podgrevale i inače raspojasanu svetinu.

Izidine sveštenice
"obične svodilje"

Istorijski izvori su protivrečni, jer se u jednom navodi da je Flora, u stvari, bila poznata bludnica koja je u svom zanatu stekla silno bogatstvo. Laktanije, istoričar iz tog vremena, navodi da je ona, pred smrt, svu imovinu namenila osnivanju Svetkovine igara, za plebs. Ove svečanosti su postale preteča karnevala koji će vekovima kasnije biti isto toliko popularni.
A Juvenal u jednoj satiri navodi da je u Rimu bilo mnogo domova koji su služili za "seksualne skupove", to jest kao "boravišta prostitutki". Opisuje da su sveštenici i sveštenice u hramovima boginja Cerere i Izide bili pokrovitelji zabranjene ljubavi i prostituisanja i tvrdi da "sveštenice u Izidinom hramu nisu ništa bolje od običnih svodilja".

Prvi zakoni
o prostituciji

Za Rim su vezani i prvi zakoni koji se odnose na prostituciju. Uvedena je registracija prostitutki, prva za koju se zna u Evropi. Ti prvi zakoni potiču iz doba imperatora Avgusta, iz poslednjih decenija stare ere, koji su utvrđivali, odnosno samo postavili pravne okvire za praksu i običaje koji su uveliko vladali.
Žena koja se bavila, ili poželela da se bavi tim zanatom morala je da se prijavi edilu, predstavniku vlasti, i dobije "licentia stupri", "sramotnu dozvolu", da bi joj bilo dopušteno da se, legalno, bavi tim zanatom. Time je do kraja života ostajala u tom statusu i ni eventualna udaja i deca tu ništa nisu mogli da promene.
To su uglavnom bile robinje, a žene čija su zanimanja u to vreme podrazumevala usputno prostituisanje – muzičarke, igračice, na koje se i gledalo kao na bludnice – nisu podlegale toj obavezi.
Najveći broj rimskih prostitutki činile su meretrice – one koje su ne samo bile registrovane, već morale i da plaćaju porez, dok su one neregistrovane zvali prostibule. One su rizikovale da ih edil kvarta u kojem su poslovale protera jer nisu bile na njegovom spisku, ali su zato, kad dovoljno zarade, mogle da napuste svoj zanat, pa i da se udaju i postanu poštovane matrone.

Nevine sveštenice
boginje Veste

U istoriji starog Rima posebno mesto zauzimaju vestalke – sveštenice boginje Veste.
Vestalke je birao vrhovni sveštenik (Pontifex Maximus) još dok bi bile devojčice od šest do deset godina. Pretpostavlja se da su najpre to bile devojčice iz kraljevskih porodica, a kasnije se zahtevalo da to budu kćeri slobodnih građana, da imaju oba živa roditelja, a da nemaju nikakve fizičke ili mentalne nedostatke.
U početku, u službu boginji Vesi uvođene su samo dve vestalke, potom četiri, a onda i šest. U prvo vreme je njihova služba trajala pet, a kasnije 30 godina i za sve to vreme nisu smele da izgube nevinost, jer u suprotnom bi bile kažnjene tako što bi ih žive zakopali u blizini Kvirinalskih vrata (Campus Sceleratus).
Posle službe, vestalke su imale pravo na udaju.
Devojčice izabrane da postanu vestalke prvih deset godina su bile pripremane za službu. Obučavale bi ih starije vestalke, koje su već službovale treću deceniju. Drugih deset godina bi se starale o kultu boginje.
Službu su obavljale ćuteći. Glavni zadatak im je bio održavanje večite vatre, jer su smatrane domaćicama državnog ognjišta. Ukoliko bi se vatra ugasila greškom vestalke, bila bi kažnjena šibanjem. Takođe, donosile bi vodu sa izvora Kamene u glinenim posudama, koja se koristila u obredima.

Svedočile bez zakletve

Na čelu vestalki je bila Velika vestalka (Virgo Vestalis Maxima), a živele su u Vestinom atrijumu na Forumu.
Njima su pripadala počasna mesta na svim javnim igrama, a koliko je bio visok njihov ugled pokazuje i to da su, na sudu, svedočile bez zakletve i mogle su da oslobode osuđenika na smrt. Takođe i to da bi svako ukoliko bi uvredio vestalku – bio osuđen na smrt.
Kosu su češljale na poseban način i nosile su belu odeću, a prilikom žrtvovanja su pokrivale glavu belim velom.
U likovnoj umetnosti prikazivano je samo pet vestalki, jer je šesta uvek bila pored državnog ognjišta.