– Ne sećam se kada sam primio poslednju platu, mislim da je prošlo više od dve godine. Umesto nje, svakog dana dobijam dva hleba. Za nas petoro to nema ni za doručak, pa po povratku iz treće smene umesim još dva-tri. Ali, ona velika, seljačka – kaže Milan.
Milan živi u selu Mačkovac, na oko šest kilometara od Kuršumlije zajedno sa ocem Milutinom (72) i trojicom sinova, Slavkom (13), Borisavom (12) i Veljkom (9). Svakodnevno na posao u treću smenu odlazi pešice i vraća se ranom zorom. Ovaj visok, krupan čovek, dobroćudnog izgleda, stoički se nosi sa siromaštvom u koje je upao.
– Valjda neće ovako biti stalno, promeniće se nešto u međuvremenu. Da se ne nadam ne bih ni ostao u zadruzi da radim ovoliko dugo, a to je već dvadeset godina. Ali, ovako loše nije bilo u prethodnih osamnaest godina – veli Milan.
Pre šest godina, kada je iznenada preminula Milanova supruga, odlučio je da sa ekonomije u zadruzi pređe da radi u pekari. Trebalo je ujutru neko deci da spremi doručak i zato je morao u treću smenu. Milan je svojim sinovima postao i otac i majka.
Posle doručka, decu isprati u školu, a za spavanje preostane mu par sati. Već oko podneva valja spremiti ručak, da bude na stolu kad deca stignu iz škole. U tom dođe vreme da krene na posao, do koga svakodnevno prepešači šest kilometara.
"Opasan" direktorPre godinu dana, Milan Simić je suspendovan sa posla zato što je navodno ukrao nekoliko hlebova više od ona dva koja dobija umesto plate. Tadašnji direktor Zadruge, Dragan Gvozdenović formirao je komisiju koja je merila Milanove vekne. Navodno, bile su teže od propisanih. Suspenzija je kasnije ukinuta, pa se Milan vratio na posao. A direktor, posle dva meseca rukovođenja, napustio je funkciju u posrnuloj "Budućnosti". |
– Ne pada mi teško pešačenje, navikne se čovek. Ponekad stopiram. Najgore je što ništa ne zaradim. Teško je kada sinovi zatraže da kupe odeću, obuću… Slegnem ramenima i kažem im da će biti, a ni sam ne znam kad – rezignirano će Milan.
Jedini prihod u porodici Simić je minimalna penzija koju prima Milanov otac Milutin. Deset hiljada dinara jedva da podmiri najosnovnije potrebe za hranom. A da nije bašte, teško bi se i to obezbedilo.
– Posadimo krompir, luk, kupus, malo pasulja… Nekako sastavimo kraj sa krajem. Hvala bogu pa su deca sada već odrasla i ne beže od rada. Bude u sezoni i drugih poslova, od kojih ponešto može da se zaradi. Najgore je zimi. Ako nisi spremio zalihe, onda je teško – objašnjava nam Milanov otac, 72-godišnji Milutin.
Najmlađi član porodice, devetogodišnji Veljko, kaže da je odličan đak, ali da nije išao u školu prethodnih mesec dana jer je imao operaciju.
– Moj Veljko je najbolji đak u razredu. Učiteljica ga hvali uvek kad odem u školu. On je moj najdraži unuk. Ja sam ga najviše pazio kada je sa tri godine ostao bez majke. I ne samo što je dobar đak, on hoće da posluša sve što mu kažem, pomaže i kući i u polju – kaže deda Milutin dok grli unuka Veljka.
– Ja često sa dedom odem da mu pomognem da položi kravama u štali. Znam i kravu da pomuzem, a ponekad, kada su deda i tata zauzeti, spremim i ručak po povratku iz škole. Nije teško da se oljušti i skuva krompir – ponosno će Veljko i dodaje da mu je neostvaren san da ima kompjuter.
