Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
Po završetku Svete liturgije 18. septembra 2016. grupa generala iz Beograda ušla je u monašku trpezariju, a posle skromnog, ali ukusnog i okrepljujućeg obroka, domaćini su im ukazali čast i poverenje i poveli ih u razgledanje manastirske riznice, koja čuva neprocenjivo blago.
Monaški obrok
U manastiru Hilandar, obeduje se dvaput dnevno, a u teškim vremenima, samo jednom. Hadži Miloš Đošan, na stranicama svoje knjige detaljno je opisao izgled trpezarije, ali i obed pod krovom srpske svetinje na Svetoj Gori.
Monaška trpezarija je pravougla prostorija, sa visokim zidovima i ravnom tavanicom oslikanom motivima iz srednjovekovne istorije. Nameštaj čine masivni stolovi, klupe i komoda sa priborom za jelo. Između blagoslova i molitve zahvalnice u miru i tišini obavlja se skroman obed. Ispred ulaznih vrata trpezarije, po celoj dužini je prostrana galerija slična verandi, sa kamenim mozaikom od sitnih oblutaka veličine oraha ili ptičijeg jajeta. Sa obe strane verande nalaze se masivne klupe gde se stariji monasi odmaraju pre ulaska. Kad se oglasi zvono, ulaze u trpezariju i po ustaljenom redu svako seda na svoje mesto. Na isti način, ali obratnim redosledom, nakon zvona napustiće prostoriju.
“Tek pošto je nastojnik zauzeo svoje mesto u vrhu dugačkog stola, dao je znak za molitvu i blagoslov. Jedan monah zauze posebno, malo izdignuto mesto pored prozora, i poče glasno čitati. Tog dana, čitao je odlomak iz života proroka Zaharija i pravedne Jelisavete, koji se toga dana proslavljaju u pravoslavnom svetu. Nakon blagoslova počinje obrok. Svi obeduju, samo jedan čita… Čitanje žitija traje otprilike, koliko i jelo, a jelo traje onoliko, koliko monah čita žitije… Nakon datog signala, monah, u zadnjem delu trpezarije, diže se od stola i otpočne molitvu zahvalnosti Gospodu za obrok koji smo dobili. Svi izgovaraju reči molitve, a nakon toga, polagano napuštamo trpezariju i svako odlazi na svoj zadatak.”
Dušanova čaša
Smeštena u ogromnu kamenu kulu odmah uz Bunar Svetog Save, manastirska riznica svojim izgledom nagovestila je kakvo blago čuva. Kada su ušli u visoku zgradu sa debelim zidovima, poklonike je dočekao suv i ustajao vazduh. Mali prozori obezbeđeni elektronskim mikroprekidačima i senzorima se ne otvaraju, jer se manastirsko blago čuva u strogo propisanim uslovima. Išli su ka unutrašnjosti, galeriju po galeriju i sa pažnjom slušali monaha koji je govorio o svakoj ikoni. U prostoriji sa Poveljama i knjigama starostavnim videli su originalan Hilandarski i Karejski tipik pisan rukom Svetog Save, razna Jevanđelja, original Oktoiha, štampanog na Cetinju krajem XV
veka. U trećoj prostoriji u dobro obezbeđenim staklenim vitrinama stajale su originalne hrisovulje i povelje srpskih careva, kraljeva i kneževa, pisane na pergamentu i overene originalnim pečatima, krstovi različitih veličina, od skupocenog materijala, sa delićima Časnog krsta.
Najveći deo blaga nastao je u samom manastiru, mnoge ikone su donete kao dar drugih manastira ili kraljeva pravoslavnih zemalja, na isti način kako su vredni predmeti iz Hilandara odneti kao uzdarje drugima. Čaša od slonovače iz koje je pio car Dušan Silni izazvala je veliko interesovanje među poklonicima.
“Verujem da postoje predmeti koji nisu ni za naše oči, pa nam ih nisu ni pokazali jer se nalaze u prostoriji u koju nismo ni mi ušli. Dosta crkvenog i nacionalnog blaga je izvan riznice, smeštenog u crkvi, poput ikone Trojeručice, ćivota Svetog Simeona i njegova čudotvorna i blagorodna loza Nemanjića. Na izlasku iz riznice, naš domaćin nam se pohvalio da manastir Hilandar nikada nije osvojen i opljačkan od strane razbojnika. Mnogo puta je bio u opsadi, ali nije pao u ruke neprijatelja.”
Bunar Svetog Save
Posle blagoslovenog obroka u monaškoj trpezariji i posete manastirskoj riznici, poklonici požuriše ka Bunaru Svetog Save, koji se nalazi u porti crkve, nedaleko od trpezarije, sa desne strane apside, u visini oltara, u podnožju kelije u kojoj je usnuo u Hristu Sveti Simeon. Duboki bunar, sa jednostavnim drvenim čekrkom, izgleda jednostavno i poznato, a opet moćno i veličanstveno.
“Dodavali smo jedni drugima malo, limeno lonče i naizmenično izvlačili vodu sa velike dubine, verujući da na taj način sebi produžavamo zemaljske dane. Kao po nekom nepisanom zakonu, u malo lonče uzimali smo onoliko vode, koliko se može popiti. ‘Ova voda je sveta tlom iz koga izvire i rukom onoga ko je kopao bunar! Ravna je vodi u koju sveštenik umače struk bosiljka, sa kojim kropi pri osvećenju kuće pred Vaskrs, na Krstovdan i Bogojavljenje! Poklonici odavde nose vodu kao svetinju, koja leči svaku bolest. Zato je tu levak, za sipanje vode!’ – reče najstariji među nama, general Milenko Zarić, kome je ovo bio treći boravak u Hilandaru.
Loza Svetog Simeona
Onaj ko se okrepi hladnom vodom sa Bunara Svetog Save, redovno sedne u hladovinu ispod blagorodne loze Svetog Simeona. Tako učiniše i generali. Lagani povetarac pirkao je ispod loze, sušeći vodu sa lica.
“Povezanost Bunara Svetog Save i Blagorodne loze Svetog Simeona je kao veza između oca i sina. Bunar kroz sveto tlo, nevidljivim kapilarima snabdeva lozu vodom, a loza Svetog Simeona zakriljuje Bunar, štiti ga od jakog sunca i daje mu potrebnu hladovinu.
‘Tako je odnos Bunara i Loze, kao odnos oca i sina. Sin produžava lozu, a otac daje lozi pečat i određuje kakva će loza biti. Zbog toga je Bunar dubok, hladan i izdašan, a Loza otporna, dugovečna i životvorna!’ – reče monah, krećući na svoje poslušanje u obnovi manastira.”
