Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
Da opiše tok svoje ispovesti i pričešća u Hilandaru, general Đošan dugo je oklevao. A onda je shvatio da bi izostavljanje tog poglavlja bio promašaj, jer ono čini sastavni deo njegovog nezapečaćenog testamenta, koji je ostavio na stranicama knjige “Kurir sa Svete Gore”.
Jutrenje u Hilandaru
Odmah po svitanju prvog jutra na tlu Svete Gore, poklonička grupa našla se pred crkvom. Ubrzo se pojavio monah, koji je to jutro pozivao na liturgiju.
“U dugoj crnoj rizi, neprimetno je izronio iz mraka, prekrstio se, poljubio dovratak crkve, otključao drvena vrata i uronio u duboki, crkveni mrak. Uvežbanim pokretom, uz naučen broj koraka, dohvatio je dugačku usku dasku i drveni čekić, koji zajedno čine klepalo i izašao ispred Crkve. Ritualno se okrenuo na desnu stranu od ulaznih vrata, udarajući jednolično i monotono drvenim čekićem u dugu dasku. Taj njegov hod i udaranje klepala podsetilo me je na prve dane provedene u Rajlovcu kod Sarajeva, kad smo uvežbavali strojev korak.”
Posle poziva, svi su ušli tiho u mračnu pripratu crkve, koju je osvetljavalo samo nekoliko tek upaljenih sveća i kandila ispred ikona. Sveće u priprati sijale su nekakvom prigušenom svetlošću, skromno i u tišini, kako se odvija celokupni život u Hilandaru. Samo se čulo pojanje monaha, a u vazduhu se osećao miris tamjana i bosiljka.
“Sveta liturgija je uveliko trajala, a ja sam bio usred misli, plašeći se da u onom svečanom mraku ispovest i pričešće ne minu mimo mene, kada mi Vladan šapnu: ‘Generale, sada se morate ispovediti. Potražite oca Kirila. On danas ispoveda. Lako ćete ga poznati po tome što je veoma nizak. Negde je tu! Upamtite, otac Kiril, jer će vas, pre nego primite sveto pričešće pitati kad ste se i kod koga ispovedili? Ne zaboravite, otac Kiril!’ – reče mi Vladan, sa upornošću i brigom poput roditelja koji šalje dete prvi dan u školu, dok mu stavlja đački ranac na leđa, pa mu daje savet i hrabri ga.”
Ispovednik Kiril
Omamljen prijatnim mirisom tamjana, general se doteturao do oca Kirila i tiho izgovorio svoje ime i prezime.
“Sada dolaziš! Gde si bio do sada? Dovlačite se jedan po jedan, ne date mi da sklopim oči! Gde vam je sabornost? Dođi ovamo!” – rekao mu je otac Kiril i skliznuvši niz stolicu na glavu mu stavio skut svog epitrahilja. Od tog trenutka, generalu je sve izgledalo drugačije, počela je njegova ispovest, posle koje ništa više neće biti isto.
Izgovorio je “Grešan sam, oče!” i prepustio se tihom govoru. Tok svoje priče opisao je kao odmotavanje ogromnog klupka prediva, čiji je jedan kraj u svojim rukama držao otac Kiril. Ta nit kazivanja je na trenutak bila čvrsta i jaka, a na trenutke slabašna i nepouzdana poput paučine, a sve što je ispovest duže trajala klupko se u njegovim rukama smanjivalo, a u ruci oca Kirila raslo i postajalo veće i čvršće. Kada je u njegovim rukama ostala samo kraj niti, general je pomislio “Ja rekoh i spasih dušu svoju!”.
U tih nekoliko minuta, koliko je trajala ispovest u mraku priprate, generalu se činilo kao da oca Kirila poznaje ceo život, da se od njega nikad nije odvajao i da je svedok svih njegovih sagrešenja. Kad je pred ocem Kirilom iscrpeo listu svojih ličnih grehova, koje je u knjizi redom naveo, na red su došli grehovi koje je, kako kaže, kao posle završene ostavinske rasprave ili otvorenog testamenta, nasledio od predaka.
Sveta tajna pričešća
Sveta tajna pričešća u manastiru Hilandar vrši se nedeljom i crkvenim praznicima. Tako je od osnivanja do danas. Izuzetak je kad se oko bolesnog monaha počnu dozivati anđeli i kad on poželi da se ispovedi i pričesti. Tada se ne gleda u kalendar, niti u sat, ni da li je post ili je jedan od onih retkih dana kad se ne posti.
“Ovde se pričešćuju nedeljom ujutru, nakon završetka Svete liturgije. Prvo se pričešćuju monasi, pa iskušenici, pa onda mi grešnici. Samo vi generale gledajte u mene. Ne brinite, niste jedini. Ovde su neki oficiri kršteni!” – rekao je Vladan generalu i pomenuo njegovog kolegu i prijatelja, pukovnika Zvonimira Pešića, nekadašnjeg direktora lista “Vojska”, koji je nekoliko godina ranije pohodio Svetu Goru.
Đakon Nenad Savić
Pun samopouzdanja i sreće, general je polagano prilazio mestu pričešća u glavnom delu crkve, ispod centralne kupole i ispred ikonostasa. Dok je strpljivo čekao u redu za pričešće ugledao je monaha, koji je ličio na njegovog vozača i ratnog druga, đakona Nenada Savića.
“Nakon umornog i strahom protkanog dana odlazio je u crkvu u Đakovici i pomagao svešteniku Neši, parohu Đakovičkom. Redovno se pre ulaska i nakon izlaska iz vozila krstio.
“Gospodine pukovniče, ne bi Vam ruka otpala da se i vi koji put prekrstite! I vama je potrebna Božja pomoć! Ne možete se stalno provlačiti uz mene!’ – reče nakon što je jedan avion NATO-a gađao naše vozilo. Srećom nije nas pogodio, ali je na položaju Petrovac usmrtio našeg vojnika Gucunju Miroslava iz Sombora.”
