Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
Iskrcavši se u prvom pristaništu, nazvanom arsana Jovanica, poklonička grupa kročila je na Svetu Goru. Posle pola sata vožnje ugledaše Hilandar koji ih podseti na srednjovekovni zamak opasan visokim zidom sa kulama. Od tog arhaičnog motiva, odudarao je visoki građevinski kran koji se monotono vrteo kazujući da u manastiru još traju radovi na popravci štete, nastale u velikom požaru 2004. godine.
Manastirska kapija
Grupa iz Beograda zaustavila se pred visokom kulom u čijem se kamenom bedemu nalazi široka kapija. Iznad teških drvenih vrata, okovanih gvožđem, bdi velika freska Bogorodice, zaštitnice Svete Gore i zvanične igumanije manastira Hilandar.
“Kroz tu kapiju, vođeni željom i potrebom, u organizaciji Dobročinstva, ušli su poklonici iz generalske grupe u petak 16. septembra leta Gospodnjeg 2016. da se nadahnu Duhom svetim. Među njima, u liku poklonika, krio se vremešni kurir na specijalnom zadatku. Ta čast pripala je meni”, prisetio se general Đošan obećanja koje je dao ocu Stevanu u Vaznesenjskoj crkvi i kurirskog zadatka kog se prihvatio. Iskoristivši povoljan trenutak, obratio se vodiču Vladanu Seferoviću i pažljivo mu izneo svoju molbu da sazna istinu o poseti Slobodana Miloševića Svetoj Gori i navodnom “desantu na Hilandar.”
“Šta je istina u priči o desantu na Hilandar? O kakvom helikopteru je reč? Ko je pogazio povrće i zreli parađz u aprilu, i ko je vređao monahe na ‘verskoj, rasnoj i nacionalnoj osnovi? – upitah Vladana. Videlo se da ga pitanje nije iznenadilo i da ja nisam prvi koji ga je postavio.”
Odgovor nije dobio, jer ga vodič nije znao, ali je obećao da će se o tome raspitati kod jednog monaha, koji je bio svedok ovog događaja.
Arhiđakon Dositej
Toplim rečima dobrodošlice oficire je sačekao arhiđakon Dositej, pa su posle pozdravnih reči krenuli u razgledanje manastira. Crkva vavedenja Presvete Bogorodice bila je prva u kojoj su se poklonili i celivali ikonu Bogorodice Trojeručice, postavljenu u igumanskom prestolu ispod centralne kupole.
Poklonička grupa pažljivo je slušala dok je vodič znalački pričao o čudotvornoj ikoni Bogorodice Trojeručice, o odsečenoj i srasloj ruci Jovana Damaskina, putu iz manastira Svetog Save Osvećenog, načinu kako je dospela u Hilandar i kako je iz njega otišla u Srbiju, pa zatim i o još čudnijem povratku na Svetu Goru.
General Pantelić, uručio je ocu Dositeju u ime Kluba generala i admirala Srbije Medalju srpskog ratnika i zbornik radova: “Vojska Jugoslavije u odbrani od NATO agresije 1999. godine”, kao dar bratstvu manastira Hilandar.
“Da se ne zaboravi, da Vas podsećaju na ovo pokloničko putovanje i našu zahvalnost za prijem pod ovaj sveti krov. Neka Gospod i Sveta Bogorodica čuvaju i Vas i naš manastir Hilandar. Molim Vas, prenesite naše najbolje želje bratstvu manastira!”, rekao je general Pantelić, a onda su ocu Dositeju generali Petar Škrbić i Miloš Đošan predali svoje knjige namenjene manastiru.
Otac Dositej ih je “strpljivošću monaha, blagošću svetog čoveka i uviđavnošću poručnika” pažljivo saslušao pa se u ime igumana i bratstva manastira zahvalio na odlikovanju i darovima.
Povratak Trojeručice
Na Svetu Goru skoro je nemoguće doći kopnenim putem. Među svetogorskim monasima vlada mišljenje da je samo morski put na Svetu Goru blagosloven, jer je Bogorodica na ovu Svetu planinu došla sa mora, i da onaj ko pređe kopnenu granicu Svete Gore, ubrzo okonča svoj život. To je odvraćalo mnoge hodočasnike da se upute tim opasnim i neprohodnim stazama i upućivalo ih na morsku granicu. Na taj kopneni put odluče se samo oni, koje natera velika nevolja.
Tako je suvozemnu granicu Svete Gore, početkom XV veka prešlo magare noseći na svojim leđima iz manastira Studenice čudotvornu ikonu Bogorodice Trojeručice. Kada je pred najezdom Turaka, uzdajući se u Božje proviđenje, iguman stavio njenu ikonu na leđa magareta i blago dodirnuo po sapima, ikona Bogorodice sama se okrenula u pravcu Svete Gore. Vođeno Božjom promisli, sa ikonom Bogorodice Trojeručice na svojim leđima, magare je prešlo dalek put, bez čobana i vodiča. Mučeničkim i stradalnim putem, donelo je ikonu pred zid Hilandara, ali je taj podvig, na kraju platilo svojim životom.
Haški duhovnik
Poklonicima je vodič ispričao da je srebrni ćivot za mošti Svetoga Simeona, uradio otac Vojo Bilbija, poznati umetnik i guslar, ali i duhovnik haških zatvorenika. U tom trenutku, general se setio susreta i upoznavanja sa ocem Vojom Bilbijom o Mitrovdanu 2010. godine u Beogradu, na slavi “sestre u Hristu, Vide”.
“Bili smo jedini gosti i pričali smo o svemu, a najviše o Kosovu i Metohiji i Hagu, o događajima, za koje je otac Vojo čuo od naših generala, zatočenih u Ševeningenu. Znao je zatvorenike, njihove brige i probleme i bio njihova veza sa vanjskim, surovim svetom, nada i uteha. Pred njim su se ispovedali i tražili da okrepi njihove duše. Sa tugom je govorio o onima koji su skončali u Ševeningenu. Ponosio sam se časnim i dostojanstvenim držanjem naših mučenika.”
