Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
Obećanje koje je dao gledajući smrti u oči, da će posetiti Hilandar i doneti dobar glas sa Svete Gore, nije mu dalo mira, pa se 17 godina kasnije smestio u veliki turistički autobus, KAVIM jedinstvo iz Vranja i od Vaznesenjske crkve krenuo ka Svetoj Gori.
Većinu saputnika je poznavao, jer su bili njegove kolege iz Kluba generala i admirala Srbije. Šestorica generala, uz veliki broj pukovnika, zbog čega su grupu u agenciji Dobročinstvo zvali “generalska”.
Molitva na polasku
“Odmah na polasku usledila je Molitva Gospodnja, koju je na razglas molio naš vodič Dragan, kao potvrdu da je ovo poklonički put. Već se smrkavalo kada smo krenuli, tako da smo deo puta proveli dremajući. I kroz taj mrak, u vedroj septembarskoj noći, na ulazu u Grdeličku klisuru, videli su se ostaci pogođenog voza, koga je pogodio avion NATO drugog dana Vaskrsa, 12. aprila 1999. godine, usmrtivši veliki broj putnika. Put se nastavljao bezbrižno vijugajući, kao da je zaboravio na poginule iz voza i njihovu neutešnu rodbinu. Da li naša osobina da zaokružujemo broj poginulih, a ranjene i ne spominjemo, prebrzo opraštamo i zaboravljamo, čini nas većim hrišćanima, ili druge ohrabruje da nas i ubuduće ubijaju, bez straha od kazne? Umesto upamti, pa vrati, sama pomisao da se branimo, kod nas izaziva krivicu i potrebu za stoičkim trpljenjem i kao majka Jugovića, bez suza žalimo svoje najmilije, a svoje suze čuvamo za tuđe žrtve. Valjda je zbog toga na Spomeniku žrtvama NATO, u noći 5. oktobra 2000. ugašena večna vatra, i sećanje na nevine žrtve. Ako plačemo, činimo to diskretno. Ako se suza pomoli, brišemo je još u oku, kao da se plašimo da će nam razmazati šminku. Zašto svi imaju svoj Zid plača osim Srba, i da li su naše žrtve naša odgovornost?”
Strepnja zbog granice
Prvo iskušenje general je doživeo već na srpskoj granici. Još nije napustio sopstvenu državu, a sumnje su počele.
“Istu situaciju sam doživeo 2005. godine na aerodromu u Amsterdamu, na povratku iz Haga, kao svedok odbrane Predsednika SRJ i mog Vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića. Oni su to nazivali sudskim procesom, a to je bila farsa i ništa više. Slično je bilo na aerodromu u Podgorici u petak, 1. februara 2013. idući na sahranu Borislava Miloševića, dugogodišnjeg ambasadora SR Jugoslavije u Moskvi i Slobodanovog brata. Sve je to posledica mog boravka na spisku od 250 znamenitih Srba, kojima su blokirani računi u švajcarskim bankama, i kojima je zabranjen ulazak u SAD i EU. Naši neprijatelji su najbolje izvagali ko je kakav i odredili gde mu je mesto, u tim sudbonosnim danima po naš narod! Verujem da će mnogi potomci pitati roditelje zašto ih nema na pomenutom spisku i šta su radili u vreme agresije NATO?”
Briga se pokazala uzaludnom, a grupa je prošavši Makedoniju stigla na grčku granicu, bez imalo sumnje, Grci su pustili autobus iz Srbije sa hodočasnicima.
Ratni drug
Kod kapije na ulazu u portu Vaznesenjske crkve, pred sam polazak, general Đošan ugledao je Blagoja, invalida dobrovoljca, ratnog druga iz 1999. godine. Mahnuo mu je desnom rukom, na kojoj je bila šaka bez prstiju.
“Voleo bih da ga nisam video. A i njemu je bilo neprijatno što je video mene. Zbog toga je propustio da isprati ovaj autobus sa poklonicima, što redovno čini. Da im poželi zdravlje i sreću, pružajući svoju šaku bez prstiju. Kao da se postideo svoje ruke i svojih rana, koje je zadobio od dejstva aviona NATO na Kosovu i Metohiji u aprilu 1999. godine”.
Srećna vremena
Dok su ostali putnici u autobusu dremali, general se u mislima vratio u srećna vremena, “pre Janeza Janše i Tuđmana, pre generala Martina Špegelja, pre 9. marta i Vuka Draškovića, pre Plitvica, Borova Sela, Knina i Zapadne Slavonije, pre Murata, brane hidrocentrale i generala Kukanjca, kukala mu majka, pre Nasera Orića i Skelana, pre zločina u Srebrenici, pre Alije i Klintona, kada smo svi zajedno radili, družili se i slavili. Vratio sam se na ona naša vojnička veselja. Lepo beše dok je trajalo.
