Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
Kao oficir Hadži Miloš Đošan službovao je u Karlovcu, Cerklju, Obrenovcu, Beogradu, Jakovu, Batajnici, Prištini, Kninu, Đakovici i Nišu. Obavljao je dužnosti od komandira voda do komandanta puka i brigade Protivvazdušne odbrane.
Bio je Načelnik komisije za primenu odredbi Vojno-tehničkog sporazuma i Načelnik inspekcije vojne obaveze u Generalštabu Vojske Jugoslavije. Njegov oficirski put počeo je na Vazduhoplovnotehničkoj vojnoj akademiji u Rajlovcu.
Akademija u Rajlovcu
“Stajao sam na kraju vojničkog stroja među najmlađim pitomcima u klasi majora Pavasović inž. Radmila, kršnog oficira iz Nevesinja, koji nas je vodio kroz školovanje u Vazduhoplovnotehničkoj vojnoj akademiji u Rajlovcu. Bdeo je sve vreme nad nama, a onda nas jednog dana okupi i reče:
‘Sada smo kolege oficiri! Želim da vaše oficirske činove dobijete u miru i da svi prevaziđete mene u činu!’, reče major, i kao da mu se po jedna suza skotrljala iz oba oka. Do tada smo mi verovali da se on niti smeje niti plače. Tako će se u mom životu stalno smenjivati, najmlađi i najstariji. Nekada najmlađi pitomac u 18. klasi Vazduhoplovnotehničke vojne akademije i među starijim slušaocima 43. klase Škole nacionalne odbrane u klasi pukovnika Anđelka Tripkovića. U Vazduhoplovnotehničku vojnu akademiju su me primili vižljastog i skoro neuhranjenog, a u Školu nacionalne odbrane sa viškom kilograma. Kao svi poratni oficiri, poput Ćopićevog Pepe Bandića, ratujući širom srpskih zemalja, umalo da zakasnim u Školu nacionalne odbrane. I na kraju, bio sam među mlađim generalima koji su penzionisani odmah nakon 2000. godine.”
Na frontu
Kao potporučnik se oženio i dobio dva sina, starijeg Nikolu i 14 meseci mlađeg Predraga. Do svoje 24 godine, iza sebe je imao zasađeno drvo i decu.
“Želje majora Pavasović Radmila, da ga svi preteknemo u činu i da ih dobijamo u miru, samo delimično su se ostvarile. Oni koji su ga pretekli u činu nisu ih stekli u miru. Za to su se pobrinule katoličke zemlje. Od tada u našoj krčevini ne uspevaju šljive, već nagazne i potezne protivpešadijske mine, nasumice posejane, zaostale nakon razlaza ‘zbratimljenih naroda’, kojih nigde nije bilo kao u Bosni i Hercegovini. Mladići koji su zajedno sadili kanadske topole pored puta, sada su kao odrasli i zreli ljudi pucali jedni na druge, uzimajući zaklon, svako iza svoje topole. Srpske topole su polomljene još kao male, pa se mi nismo imali iza koga sakriti. Katolici su imali Vatikan i Nemačku, pa im bolji zaklon nije ni trebao. A ni ja nisam sedeo ‘na mekom dušeku’. Borio sam se u okupiranoj Republici Srpskoj Krajini i na Kosovu i Metohiji. Za vreme tih borbi, nisam sreo nijednog druga iz osmogodišnje škole, sa kojim sam sadio kanadske topole, niti iz Gimnazije, sa kojim sam bio u Vatikanu i na istom panou maturanata. Zato mi je sećanje na naše gimnazijske dane, ostalo svetlije i draže.”
Đošan je učestvovao u ratovima srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji gde je odlikovan Ordenom za hrabrost i Medaljom ratnog udruženja Ruske Federacije. Bio je svedok odbrane Slobodana Miloševića 2005. i generala policije Vlastimira Đorđevića 2010. u Haškom tribunalu.
Okrugli sto
Kad je posle 17 godina čekanja nagovestio svoju posetu Svetoj Gori, svi su bili iznenađeni, zabrinuti ukućani i rodbina pokušali su da ga odvrate, ali čuvši za obećanje koje je dao pod bombama u aprilu 1999. godine na brdu iznad Đakovice, nisu imali kud. Među njegovim drugovima, kolegama i prijateljima mišljenja su bila podeljena.
“Najteže je bilo sa mojim klasićima koji su smatrali da smo još u sobi broj 8 u Rajlovcu i da oni imaju pravo da odlučuju o tome. Tako je bilo u petak, 26. avgusta 2016. godine, malo posle podne, za velikim okruglim stolom u restoranu Doma vojske u Beogradu, gde smo se tradicionalno okupljali zadnjeg petka u mesecu, na vojnički pasulj, kao da nam ga nije bilo dosta tokom vojničke karijere. Čuvši za moju nameru o prelasku državne granice, moji klasići su seli oko stola i zauzeli svako svoje mesto. Ja sam bio u ulozi optuženog…
‘Probaj, ako te ne uhvate dobro je, a ako te uhvate, neka ti je Bog u pomoći. Kako bi inače znao da li si na nekoj tajnoj optužnici? Znaj da prolaziš kroz moju tatkovinu, pa se čuvaj. Vidiš li da nama može da sudi ko hoće, a mi oslobađamo već osuđene teroriste i još se izvinjavamo!’ – reče jedan naš klasić, rođen u Makedoniji.
Blagoslov oca Stevana
Po blagoslov za put otišao je u Vaznesenjsku crkvu kod oca Stevana, sa kojim se uzajamno uvažavao ne slažući se po mnogim pitanjima, pa ni o liku i delu Slobodana Miloševića, koji ocu Stevanu nije bio omiljen. Priču da je Milošević 1991. godine, na Svetu Goru doleteo helikopterom, a monahe pozdravio sa “drugovi kaluđeri, zdravo”, otac Stevan nije mogao da mu oprosti.
“Dao Gospod mili, generale! Neka je blagosloven put na Svetu Goru i vama i vašim kolegama. Dugujete mi odgovor koji morate naći na Svetoj Gori o poseti počivšeg Slobodana Miloševića manastiru Hilandar! Zbog srpskog naroda i zbog mene, grešnog. Kako čujete gore, neka tako ostane zapisano!”, rekao je otac Stevan.
