Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
Poklonička grupa napustila je manastir Hilandar, iza sebe ostavivši čvrstu odluku da ovo nije oproštaj od Hilandara, ni od Bunara Svetog Save, niti od blagorodne loze Svetog Simeona, niti od Trojeručice. Svi su imali želju, da se ponovo, u istom ili nekom drugom sastavu nađu na Svetoj Gori.
Put u Kareju
General je bio zadovoljan posetom. Poklonio se najvećim srpskim svetinjama, ispovedio se i pričestio, a posetom Kareji njegovo hodočašće, mislio je, biće potpuno. Smatrao je da je to kruna na kraju dugo očekivanog puta, medalja koja se ne kači oko vrata, već “ulazi direktno u srce”.
Varošica Kareja, upravni centar Svete Gore, smeštena je u središnjem delu Atosa, na oko 400 metara nadmorske visine, nalazi se u centru zamišljenog kruga, pa je približno jednako udaljena od svih manastira. Kareja sve monahe dočekuje izvorom hladne vode i šakom krupnih i tvrdih oraha, koji su monasima često bili jedina hrana a gradić je po njima dobio ime.
“Odmah sam krenuo pred zgradu Protata po obećanja mom kuriru Dragutinu na brdu Čabrat iznad Đakovice u aprilu 1999. kada su po našoj zemlji padale bombe. Sada sam bio tu, na korak od ispunjenja svog obećanja. Svetogorskog prota nisam video, jer to nije bilo predviđeno planom našeg puta. A i da jesam, to više nije bio Stevan Hilandarac, koji je došao da nam svojim prisustvom olakša borbu, jer se prot bira na godinu dana. Od tada je još dva puta bio prot iz Hilandara”, zapisao je Đošan.
Odmah po dolasku u Kareju poklonici su se uputili u Svetouspenski saborni hram, najstariju bogomolju na Svetoj Gori, ujedno sabornu i molitvenu crkvu Protata koga je osnovao Konstantin veliki.
Posnica Svetog Save
Odmah preko puta Sabornog hrama, poput kakve palate od belog kamena, nalazi se zgrada Protata. Ispred prelepe građevine na visokim jarbolima vijore se zastava Grčke, kao dokaz da je Sveta Gora u sastavu grčke države, i zastava Svete Gore, što govori da je Monaška država autonomna i nezavisna u vršenju svoje duhovne vlasti.
“Nismo odoleli da se slikamo pred Protatom, dok je mladi poklonik i naš fotograf Aleksandar Radulović pokušavao da nas ugura u kadar. Tražeći položaj za slikanje, u mislima mi je bio Prot Stefan Hilandarac i njegov dolazak u Srbiju, da pruži moralnu podršku našem narodu, čineći presedan u dugoj istoriji Svete Gore. O tom, za nas važnom događaju zna se veoma malo. Informaciju je skrivao svako iz svog razloga. Aktuelna vlast je ćutala iz opreza zbog bezbednosti prota, zbog špijuna i doušnika kao i 1941. godine, kada je na Svetu Goru došao major Kosta Svilar sa svoja tri ratna druga. Drugim informacija nije išla u prilog tvrdeći da je aktuelni predsednik i vrhovni komandant bio ateista i boljševik pa im informacija o podršci Svete Gore našoj borbi protiv NATO nije išla u prilog”.
Odmah po izlasku iz Sabornog hrama, pod utiskom priče o ikoni Dostojno jest, krenuli su ka Posnici Svetog Save, koju su poklonici, kao i manastir Hilandar, smarali srpskom. “Zovu je još i tipikarnica, jer je u njoj, podvizavajući se, Sveti Savo napisao Hilandarski i Karejski tipik. Kako je izgledao put do Posnice u vreme boravka Svetog Save 1199. godine, nije poznato, ali sada sa kamenih zidova visi raznobojno cveće, a sa ulaza se Kareja vidi kao na dlanu”.
Skit Andreja Prvozvanog
Posetu Svetoj Gori poklonici su okončali u Skitu Andreja Prvozvanog, koji sa manastirom Pantelejmon pripada Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Ruska carska porodica Romanov 1902. godine, osnovala je Skit da u njemu boravi najveće monaško bratstvo na Svetoj Gori.
“Prava lepota, široke slovenske ruske duše, skrivena je unutra, kao u nedrima, i vidljiva je tek kada se uđe u Crkvu, koja je centralni objekat Skita. Naša pravoslavna ruska braća odmah su nam krenuli u sretanje nudeći konak, iako to nismo unapred tražili. Nakon kratkog upoznavanja sa životom svetog Andreja Prvozvanog i zajedničke molitve, izneše nam mošti Svetog Andreja Prvozvanog, na celivanje što je znak velikog poštovanja i privrženosti”, zapisao je general.
Kurirski izveštaj
Dan po povratku general je otišao u Vaznesenjsku crkvu da podnese izveštaj o obavljenom zadatku. Po završetku liturgije, prišao je ocu Stevanu, poljubio mu ruku i preneo poruku sa Svete Gore koja se sastojala od nekoliko rečenica koje je naučio napamet i od tri fotografije iz relevantnog vremena.
“Pokazao sam ocu Stevanu fotografiju heliodroma u Kareji, naveo da i manastir Velika Lavra ima svoj heliodrom i da zvuk helikoptera na Svetoj Gori nije retkost. Za kraj sam ostavio da mu pokažem fotografije snimljene za vreme posete Slobodana Miloševića 17. marta 1991. godine na Svetoj Gori u manastiru Hilandar”, završio je general specijalni zadatak.
