Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
Ispovedio je veliki deo svojih grehova, pričestio se u Hilandaru, potvrdio sličnost vojničkog i monaškog života, ostalo je još da general Đošan sazna istinu o poseti Slobodana Miloševića Svetoj Gori. Smatrao je da će kada obavi ovaj zadatak njegovo pokloničko putovanje biti potpuno ispunjeno.
Komunista u manastiru
Dok su poklonici iz Beograda hodali Putem vekova i pili vodu sa česme Kralja Aleksandra, vodič Vladan Seferović, tražio je odgovor na generalovo pitanje. Okupio je oficire da im saopšti šta je saznao.
“Ovo je priča starijih monaha koji su tada bili u Hilandaru. Poznato je da monasi malo i nerado pričaju. Nakon povratka svetih otaca iz Srbije u vreme NATO agresije 1999. godine, izručenja Slobodana Miloševića u Hag na Vidovdan 2001. i njegove mučeničke smrti, još je teže doći do sagovornika na tu temu. Ipak sam u razgovoru sa njima ponešto saznao.
Milošević je stvarno, kao prvi ‘komunista’ došao na Svetu Goru. Zapravo, on je doleteo helikopterom, a pilotu nije bilo prvi put da leti iznad Svete Gore. Videćete u Kareji, nedaleko od Skita Andreja Prvozvanog uređen i obeležen heliodrom pa nema govora o nekakvom desantu. Ono, drugovi kaluđeri zdravo, je neko izmislio sa ciljem da napravi neukusnu šalu, vređajući bratstvo manastira Hilandar i Miloševića. On je bio ozbiljan državnik, služio se ozbiljnim rečnikom i nije došao na Svetu Goru u nekakvu privatnu posetu. Sa sobom je poveo brojnu delegaciju i ministra vera u Vladi Srbije!”, ispričao im je vodič.
Jedan poklonik iz grupe, kome je to bila treća poseta Hilandaru, reče da je u svakoj grupi poklonika ovo pitanje na dnevnom redu i da je on čuo različite priče.
Svedok događaja
Sva pitanja i nedoumice razrešio im je stari monah koji je bio svedok događaja.
“Očekivati da monasi svi jednako gledaju na aktuelnu situaciju je neozbiljno. Otuda većina monaha nije dočekala Slobodana Miloševića. Nisu zvonila manastirska zvona jer je dva dana pre Slobodana na Svetu Goru stigao glasnik iz Srbije, sa porukom bratstvu manastira, da im u posetu ne dolazi izabrani predsednik Srbije već boljševik i antihrist. Neki monasi, bez vere i pouzdanja su se sklonili u ćelije ili otišli na poslušanje, drugi su po navici i dalje živeli životom idioritmika, a deo monaha ga je dočekao zajedno sa nastojnikom Pajsijem. Među njima sam bio i ja, rodom od Zvornika, kome su četnici sa Romanije na Đurđevdan 1942. godine zaklali oca i majku zbog pomaganja partizanima. Uz Miloševića je bila brojna delegacija, ali se svojom pojavom isticao on”, ispričao je.
Po priči starog monaha, Slobodan je u pratnji nastojnika ušao u Crkvu i duboko se naklonio pred Trojeručicom, zastao pred ikonostasom, odao počast svecima. Ostalo je upamćeno da u toj istorijskoj poseti, Milošević nije poljubio desnu ruku nastojniku, koji je tek neku godinu bio mlađi od njega, niti je otac Pajsije blagoslovio Slobodana. Tako su, obostrano ignorišući protokol, završili posetu, koja je počela u već pripremljenoj atmosferi nepoverenja. Tokom razgovora ona se polagano pretvarala u otvoren i iskren razgovor koji je odisao duhom neformalnosti. Iz tog razgovora, proizašla je priča o drugovi kaluđeri, zdravo, lansirana od onih kojima zbližavanje crkve i države nije išlo u prilog.
“O desantu nema govora. Mi smo se odavno navikli na zvuk helikoptera. Neki grčki monasi imaju letačku dozvolu, a sva je prilika da će neki bogatiji manastiri nabaviti helikopter. Mnogi manastiri imaju uređene heliodrome, a centralni heliodrom nalazi se u Kareji. Magarac je odavno prestao biti jedino prevozno sredstvo na Svetoj Gori”, završio je priču monah.
Zadužbina u Beogradu
Primajući uzdarje od nastojnika Hilandara u vidu Svetog Pisma u crnom kožnom povezu, učtivo se zahvalivši, Milošević se obratio nastojniku sa pitanjem šta Srbija može da učiniti za svoju svetinju.
“Ne uspesmo do sada ni od kralja ni od Tita, ni od ostalih predsednika Srbije dobiti objekat za našu Zadužbinu u Beogradu, da naša monaška država bude bliža matici Srbiji i da naši monasi imaju gde skloniti glavu, a manastir nema novca da ga kupi!”, rekao je tada nastojnik Miloševiću, koji je obećao da će Hilandar dobiti dostojan objekat za svoju zadužbinu.
Dato obećanje nastojniku Pajsiju, ispunio je, pa je manastir Hilandar 1998. godine dobio rezidencijalni objekat u Beogradu.
Susret u Ševeningenu
Razgovor sa vodičem, generala je podsetio na susret sa Miloševićem u Ševeningenu i na ono što mu je tada rekao.
“Generale, čitao sam vašu knjigu. Vidim da počinjete sa Batajnicom. Spominjete Meju i Đakovicu. Zbog toga sam zamolio moje saradnike da vas potraže. Ja sam kao rezervni oficir služio u jedinicama Protivvazdušne odbrane na aerodromu Batajnica, pa se pomalo razumem u te vaše sisteme. Dugačak ste put prevalili od Batajnice do Đakovice. Možda ste i meni bili komandant? Nemojte u nameri da pomognete meni, govoriti kako nije bilo. Recite istinu i to će biti sasvim dovoljno!”, rekao mu je tada.
