Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
“Budući da u ratovima za srpski narod nisam skončao kao mučenik, niti sam u mirnodopsko vreme živeo kao prepodobni, odlučih da krenem na pokloničko putovanje i na Svetoj Gori, u manastiru Hilandar, zapalim sveću boljim i hrabrijim od sebe, koji nisu preživeli”, počinje svoju ispovest Hadži Miloš Đošan.
“Kurir sa Svete Gore” je priča o njegovom pokloničkom putu i odgovor kako je pre toga živeo, o čemu je pred put razmišljao i šta je usput video i doživeo. I ono najvažnije, kako sam autor ističe, kakav je glas i opomenu doneo.
Kosovo i Metohija
Po sopstvenom priznanju, dok je pisao knjigu, stajao je kao razapet, između dugogodišnjeg vojnika, penzionisanog u činu generala i odskorašnjeg hadžije. Pazio je da ne prevagnu uspomene ispod vojničkog šatora, niti doživljaji sa puta na Svetu Goru, već da “teret istine bude ravnomerno raspoređen”.
Njegov poklonički put počeo je na Kosovu i Metohiji mnogo pre namere da krene na Svetu Goru i otputuje u Palestinu. U februaru 1993. godine postavljen je na dužnost komandanta 311. srednjeg samohodnog raketnog puka PVO u Prištini.
“Pritisnuto ekonomskim sankcijama, nestašicom osnovnih sredstava, ogromnom inflacijom uz provokacije šiptarskih terorista, teklo je moje upoznavanje sa Kosovom i Metohijom. Celu godinu proveli smo na terenu, očekujući vazdušne udare NATO pakta, nakon što su to već uradili u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Tokom izviđanja posećivali smo srpske svetinje. Prvo manastir Gračanicu, u istoimenom srpskom naselju u blizini Prištine, a zatim Samodrežu crkvu ‘gde je Lazar pričestio vojsku’ i manastir Banjsku. U početku su moji poklonički koraci bili kratki i ravnomerni, verujući da je ostalo dovoljno vremena da spokojno, bez žurbe posetim sve naše svetinje i da im se u miru divim.”
Obilazak svetinja
Ko zna do kada bi njegovo upoznavanje srpskih svetinja trajalo, da nisu usledili događaji, u kojima su upravo one postale meta terorista.
“Svaki potez države u odbrani ustavnog poretka dočekan je u katoličkim zemljama kao gušenje ljudskih prava šiptara. I opet su im se u osudi pridružili pojedini intelektualci u Beogradu, zbog kojih sam razočaran otišao iz njega. U međuvremenu NATO snage su bombardovale teritoriju i jedinice Srpske Vojske Krajine, pripremajući predstojeću agresiju Hrvatske, po planu koji su uradili penzionisani američki generali. Kao da sam žurio da se što pre sretnem sa njima, na svoj zahtev, upućen sam u sastav Srpske Vojske Krajine, sa namerom da pomognem u borbi protiv NATO snaga. Postavljen sam na dužnost komandanta 44. raketne brigade PVO u garnizonu Knin. Otklanjajući posledice dejstva NATO po jedinici i stanovništvu i kontrolišući vazdušni prostor Republike Srpske Krajine, uvežbali smo borbene posade, ne sluteći da ću za četiri godine protiv NATO avijacije voditi još žešći i krvaviji rat na Kosovu i Metohiji.”
U prvoj polovini juna 1998. godine, kao iskusan pukovnik, ponovo se našao na Kosovu i Metohiji, pa je između borbenih dejstava posetio Visoke Dečane i Pećku patrijaršiju.
Sveti oci u Beogradu
Odlazak Prota sa Svete Gore presedan je koji se retko događa, ali velika nevolja u kojoj se našao srpski narod 1999. godine dovela je Svete oce u napadnutu otadžbinu. Ova vest zatekla je pukovnika Đošana na brdu Čabrat iznad Đakovice. Sa malog uzvišenja pratili su obrušavanje NATO bombi i raketa na Đakovicu i Prizren.
“Ne znam gde će Sveti oci prvo stići? Verovatno na Kosovo i Metohiju. Na ranu koja najviše krvari, stavlja se prvi zavoj. Nadam se da su svesni šta ih čeka na tom putu, krenu li vozilom, pogodiće ih avioni, krenu li peške, stradaće od terorista. Ko i gde će dočekati časne oce sa Svete Gore, po ovoj pogibelji?” mislio je tada general. Odahnuo je dobivši informaciju da su Sveti oci bezbedno stigli i da su nakon Brankovog mosta u Beogradu posetili Novi Sad, a na obali Dunava, pored porušenih mostova, služili moleban za spas svog naroda.
Obećanje
– Gospode, ako preživim ovu agresiju, posetiću Hilandar i Kareju, pokloniti se Bogorodici Trojeručici, zahvaliti Protu i Svetim ocima za podršku i pomoć u NATO agresiji! – rekao je Đošan kuriru Dragutinu, koji mu je doneo poruku iz operativnog centra brigade.
– Gospodine pukovniče, da se mi zaklonimo. Ova raketa samo što nas nije pogodila. Treba prvo preživeti, a za Svetu Goru ima vremena. Ovo je sada naša Sveta Gora! – rekao je Dragutin u trenutku kada je jedna bomba pala nedaleko od njih, a odmah zatim druga pogodila benzinsku pumpu u centru grada.
