Istraživanje misterioznog fenomena sovjetske „Kupole svetlosti“ je i dalje jedan od inspirativnih zadataka američkog portala „Drajv“. Pojava je okarakterisana kao super oružje koje je „zaslepilo“ američke satelite.
Tokom 2019. godine portal je objavio sećanje američkog veterana, pilota izviđačkog aviona RC-135S „Kobra bal“ Roberta Hopkinsa, koji se susreo sa ovom pojavom.
Novinari su dobili dokumentaciju koju je 1980-ih pripremilo Odeljenje inostranih tehnologija američkog Ratnog vazduhoplovstva. Ranije su dokumenti bili klasifikovani kao „tajni“. Ispostavilo se da priča Roberta Hopkinsa nije bila jedina.
U revidiranom dokumentu iz 1986. godine se navodi: „Iako se izveštaji razlikuju, većina posmatrača opisuje ovaj fenomen kao belu kuglu na horizontu koja se ravnomerno širi u stranu i naviše, zadržavajući kupolast oblik”.
U početku je kupola neprozirna, ali kako se širi postaje prozirnija i zvezde se mogu videti kroz njen centar. Kako počinje da bledi, spoljna granica ostaje svetlija, formirajući luk u obliku duge. Navodi se da je u punoj dužini izuzetno velika i ispunjava više od polovine neba. Kupola je širine oko 1.900 kilometara, a centar na nadmorskoj visini od 1.000 kilometara.
Većinom je „Kupola svetlosti“ bila vidljiva oko 20 minuta, ali postoje izveštaji da je ponekad trajalo i do 100 minuta. U skoro svim slučajevima navode da je bila vidljiva kada su posmatrači bili u mraku ili sumraku.
U listu se napominje da iz dokumenata nije jasno kada su se vazduhoplovne ili druge jedinice oružanih snaga SAD prvi put susrele sa „Kupolom svetlosti“ i koliko je slučajeva primećeno.
Delovi izveštaja opisuju vezu između ovog fenomena i lansiranja balističke rakete srednjeg dometa RSD-10/SS-20.
Analitičari, naučnici i inženjeri su pokušavali da utvrde na koji su način povezani. Ali fenomen se nije dogodio pri svakom lansiranju ove rakete, jer je u nekim slučajevima „lajt šou“ počinjao pre lansiranja.
Verzije objašnjenja su se kretale od „rezultata ispuštanja neiskorišćenog raketnog goriva“ do stvaranja „jonskih oblaka“ potrebnih za simulaciju situacije nakon nuklearnog napada u svrhu komunikacionih eksperimenata“.
Izveštaje prati i prevod članka „Stohastički matematički model hemiluminescentnog veštačkog oblaka u gornjim slojevima atmosfere“, koji je objavljen u sovjetskom naučnom časopisu 1983. godine. Autor dela je E.G.Slekeničs iz filijale Nacionalnog istraživačkog nuklearnog univerziteta Moskovskog inženjersko-fizičkog instituta (NINU MIFI) u Obninu.
U članku se govori o određenom kompjuterskom programu, koji je razvijen za predviđanje formiranja „sfernog oblaka etilena na nadmorskoj visini od 141 kilometra. Njegovo posmatranje „omogućava da se odredi koncentracija manjih komponenata atmosfere“.
Navodi se da je stvaranje ovih oblaka komplikovano i zahteva značajnu pripremu. Oni se mogu formirati oslobađanjem reagensa na visini većoj od 120 kilometara. Slekeničs takođe primećuje da je prototip „hemiluminescentnog etilen oblaka“ dobijen eksperimentalno. Naučnik se poziva na još jedan izveštaj iz 1974. godine.
„Nažalost, ne raspravlja se o mogućem cilju eksperimenta“, komentarišu analitičari članak Slekeniča.
„Drajv“ i dalje razmatra jednu od najupečatljivijih teorija da je „Kupola svetlosti“ protivmera američkoj protivraketnoj odbrani.
Iako je Ugovor o likvidaciji raketa srednjeg i malog dometa između SAD-a i SSSR-a iz 1987. godine rezultirao uništavanjem RSD-10/SS-20, američka vojska je bila zabrinuta da će fenomen „Kupola svetlosti“ pratiti i druga sovjetska lansiranja balističkih raketa. Odeljenje inostranih tehnologija američkog ratnog vazduhoplovstva je 1990. godine objavilo tehnički dopis pod nazivom „Letovi SS-25 DOL“ (skraćenica od „Kupola svetlosti“).
Kopija ovog izveštaja je u velikoj meri uređena, ali izgleda da se odnosi na simulaciju leta MBR SS-25 „Sikle“, takođe poznate pod nazivom „Topola“, sa efektom „Kupole svetlosti“. U dokumentu su procenjene i performanse sistema SS-25.
