Kada bi nekim čudom humanista 64-godišnji Ilija – Miki Vujović iz Francuske prestao da radi za svoj narod, mnogi ljudi diljem Srbije i RS našli bi se u velikoj nevolji. Ali, kako nam kaže ovaj poslanik Srpske dijaspore iz Pariza, član kluba Kozara i penzionisani medicinski radnik, rodom iz Lovćenca u Vojvodini, oseća se još dovoljno snažnim i čilim da se odazove svakom apelu i da nepoznatom čoveku pruži ruku prijateljstva, zajedno sa sunarodnicima u dijaspori. Zato, iako decenijama živi u Francuskoj, ne čudi njegov ponovni dolazak u otadžbinu, gde je ovih dana iskazivao solidarnost na delu, pomažući žrtvama poplavljenih područja u Srbiji. U maju je imao priliku da vidi kako voda koja znači život može da se pretvori u strašnu opasnost i odnese u smrt na desetine ljudi, a one druge izbaci na pusto ostrvo, gole i bose, bez igde ičega, sem žive glave na ramenima.
– Videvši strahotu koja je pogodila ljude u Smederevskoj Palanci, kako smo i obećali, odmah smo stupili u akciju. Apelovao sam na sve humane ljude u dijaspori, a mnogi nažalost nisu ni znali kakvih je katastrofalnih razmera poplava pogodila Srbiju i okolne zemlje. Znao sam da će ljudima trebati lekovi do kojih se inače teško dolazilo u vreme nepogode, pa smo prvo prikupili medikamente, pretežno antibiotike i insulin za šećeraše, sve u vrednosti od oko 1.000 evra. Ovu donaciju obezbedili su nam anonimna donatorka, dr Jean Philippe Zala
i Zorica Marković iz Pariza. Medikamente sam predao ambulanti u Azanji, uveren da će oni znati kome je u ovom času najpotrebnija pomoć – ističe neumorni Vujović, ostavljajući i u Humanitarnom mostu "Vesti" desetak raznovrsnih kutija lekova, da se nađu pri ruci kakvom nevoljniku.
A za kraj, ostavio je i najlepši deo ove priče. Noseći u džepu i novčanu donaciju od 310 evra, nešto hrane i slatkiša, hodao je gotovo pustim ulicama Smederevske Palanke, ne znajući ni sam kome da uruči ovaj novac kao prvu pomoć u nevolji. "Upao sam nasumice u nečiju kuću… Vrata otvorena, sve pobacano na ulicu, od nameštaja do odeće, mokro i blatnjavo… iznutra se čuje dečji glasić… Možda je to bilo i presudno… I eto obreo sam se u porodici Ivana Vlajića, automehaničara bez posla, koji se sa ženom, majkom, ocem, bakom i sestrom Milicom sa bebom Anđelijom smestio u potkrovlje. Jedni preko drugih… U donjem delu kuće, pustoš, voda je uništila ama baš sve… Kažu mi da ih niko dosad ni pogledao nije, niti upitao za zdravlje i za pomoć… Nisam se dvoumio ni trenutak, poklonio sam im 310 evra i poručio: "Kupite makar frižider, dobri ljudi će ga napuniti…’, kaže zadovoljno naš humanitarac. A zadovoljni smo i mi u "Vestima" jer znamo da ćemo ga vrlo brzo opet videti u otadžbini. I ne praznih ruku.
B. R.
|
Darodavci
Suzana za Aleksandra |
