Poslednjih meseci se sve češće može čuti da bi Kfor uskoro mogao da prekine svoj mandat u južnoj srpskoj pokrajini. Milan Galović smatra da je to ipak malo verovatno.
– Opcija da Kfor napusti teritoriju KiM ipak nije realna. Najpre, zbog odredaba iz Rezolucije SB UN 1244, ali i zbog odnosa snaga u Savetu bezbednosti UN. Ne verujem da bi takav predlog podržale stalne članice tog tela Rusija i Kina. Uostalom, i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg izjavio je da Kfor ostaje na terenu. Eventualni odlazak međunarodnih snaga predstavljao bi veliki bezbednosni problem koji bi, plašim se, mogao da otvori vrata sukobima u pokrajini – ističe Galović.
Nikola Šainović kaže da priča o odlasku Kfora sa Kosova nimalo nije slučajna i da u pozadini ima ključni cilj NATO, da preuzme i faktički kontrolu na jugu Balkana.
– To su velike igre moćnih. Te igre su počele mnogo ranije i to predlogom Velike Britanije da se u Savetu bezbednosti UN prekine sa redovnim izveštajima o situaciji na Kosovu. Na taj način bi se predstavilo da je u južnoj srpskoj pokrajini nakon proglašenja jednostrane nezavisnosti sada “med i mleko” i da to više nije bezbednosni problem oko koga treba “gubiti vreme”. Na sreću, Srbija iza sebe ima Rusiju i Kinu koje to ne dozvoljavaju i zato mi dva puta godišnje, kada ove dve zemlje predsedavaju Savetom bezbednosti imamo redovne sednice o situaciji na KiM na kojima se može čuti i ona istina koja ne odgovara sponzorima samoproklamovane države. Međutim, drugi pokušaj je mnogo podmukliji. Nije problem odlazak Kfora sa Kosova, već činjenica da bi njegovim odlaskom automatski obesmislila Rezolucija 1244, jer više ne bi bilo nikoga ko bi mogao da sprovodi ono što tamo stoji. Često se može čuti da bi odlazak Kfora za Srbiju bio dobar potez, jer bi to značilo i odlazak Amerikanaca. Ali to se neće desiti. NATO će učiniti sve da obistini cilj koji je proklamovao agresijom na SRJ, a prethodno u Rambujeu, da Kosovo bude pod kontrolom NATO – naglašava Šainović i podseća da se misija Kfora suštinski razlikuje od svih drugih međunarodnih vojnih misija pod okriljem UN.
– To je onaj ključni problem za NATO koji oni pokušavaju na svaki način da zaobiđu. Naime, Savet bezbednosti prilikom slanja trupa u zemlje zahvaćene ratnim sukobima uvek taj mandat ograničavaju na određeni period i uvek se glasa o tome da li će se nastaviti ili ne. U slučaju Kfora situacija je sasvim druga. Njihov mandat na Kosovu je stalan, neograničen, sve dok se ne izglasa suprotno, a Rusija to nikada neće prihvatiti. Sav pritisak na Srbiju ovih 20 godina posle rata i Kumanovskog sporazuma pokazuje da je odbrana 1999. i te kako imala smisla. Da se tada nismo odbranili tih pritisaka ne bi bilo, jer sve bi već uveliko bilo gotovo – poentira Nikola Šainović.
Bitka za Slatinu
Nedugo pošto je Kumanovski sporazum počeo da se primenjuje na terenu, daleko od očiju javnosti, pripadnici Kfora iz sastava ruskih snaga u briljantnoj akciji su zauzeli aerodrom Slatina, što je pretilo da izazove oružani sukob širih razmera. Ruski kontingent transportera iz sastava Sfora, bukvalno je preko noći nalepio nove oznake i na zaprepašćenje svih, a posebno čelnika NATO zauzeo vojni aerodrom kod Prištine, pre britanskih i norveških specijalaca.
Oko 200 ruskih vojnika aerodrom su zauzeli 12. juna, nakon čega je komandant NATO Vesli Klark izdao naređenje da njihove snage preuzmu kontrolu ovog značajnog vojnog objekta. Ta taktika je podrazumevala da britanski i francuski specijalci na silu preuzmu kontrolu nad aerodromom.
Tenzije su trajale puna tri dana, a veći sukobi su izbegnuti zato što je tadašnji komandant Kfora, britanski general Majkl Džekson ignorisao to naređenje. “Zbog tebe neću početi treći svetski rat”, poručio je svom američkom kolegi.
General Klark je dva meseca kasnije smenjen sa dužnosti glavnokomandujućeg NATO. Zahvaljujući činjenici da su Rusi zagospodarili vojnim aerodromom Slatina, Vojska Srbije je uspela da izvuče šest migova 21. Poslednji avion ratnog vazduhoplovstva tadašnje SR Jugoslavije, utva, poletela je sa prištinskog aerodroma 16. juna 1999.
Više ništa nije isto
Nikola Šainović kaže da su i poslednji događaji, pritisci na Srbiju ogolili suštinu i krajnji cilj međunarodne zajednice.
– Godine za nama su pokazale da međunarodnoj zajednici nisu trn u oku ni Slobodan Milošević – Zoran Đinđić ili Vojislav Koštunica, već Srbija. Od Miloševića, pa sve do danas do Aleksandra Vučića, oni ponavljaju jednu jedinu rečenicu “Priznajte Kosovo”. Ali svet danas nije isti kao što je bio pre 21 godine. On se umnogome razlikuje za jednog Putina i za jednog Sija. Više ništa nije isto – ističe Šainović.
Prema njegovim rečima, osnovni cilj Zapada je da NATO stabilno uđe na jug Balkana i u tome imaju podršku albanskog faktora.
– Baza Bondstil predviđena za 10.000 vojnika, a ona već godinama unazad nema više od 300 “stanovnika” i niko ne razmišlja o tome da se rasformira. Ta baza je potrebna na tom mestu da u budućnosti, u slučaju potrebe, bude mesto iz kojeg će se voditi neke nove operacije – ističe Šainović.
Stalni pritisci
Nikola Šainović kaže da je sasvim logično bilo očekivati da će Zapad na svaki način pokušati da izvrši pritisak na one evropske zemlje koje se protive priznanju samoproklamovane nezavisnosti Kosova.
– Krajnji cilj tih aktivnosti je da Španija prizna tu nezavisnost, ali su svesni da zbog problema koje ima, ova zemlja će biti i “najtvrđi orah”. Zato se krenulo u “kontra smeru”, od Grčke. Ali i Grčka ima problem sa Kiprom. Sasvim sam siguran da će se nastaviti sa strategijom “paranja džempera”. Oni neće tražiti odmah priznanje, već nešto malo, sporedno. Oni će prvo tražiti da im se da 20 santimetara konca tog džempera, a zatim će sami nastaviti da paraju ostatak, sve dok ne dobiju šta su planirali – navodi Šainović.
