U vremenu kad smo prepušteni modernim tehnologijama, gedžetima i društvenim mrežama, udaljavamo se od druženja, menjamo i kvarimo način komunikacije i razvijamo potpuno drugačiju kulturu.
Jedno od utočišta koja možemo pronaći od sopstvenih užurbanih života je i pozorište. Ono nam daje mogućnost interakcije i način komunikacije nedostupan drugim granama umetnosti. Pozorišni komad daje neverovatnu energiju kroz reči, pokrete i gestikulacije, kako glumaca tako i publike. Kultura pozorišta nam otvora vrata maštanja i snova i podstiče nas na razvijanje širokih vidika.
Ukratko, pozorište je kulturna institucija koja nas i uči i odgaja, a njegov značaj je još veći za dijasporu. Ovde u Australiji, tu privilegiju nam već deset godina pruža grupa lokalnih glumaca okupljenih oko pozorišta “Pilipenda”, na čelu sa Sergejem Kožulom. Oni su prošlog petka proslavili deceniju postojanja, što je bila idealna prilika da se napravi osvrt na njihov rad i na budućnost srpskog pozorišta u Australiji.
Treba istaći da samo zahvaljujući individualnom entuzijazmu i ogromnom trudu Sergeja i drugova, već deset godina imamo priliku da se družimo kroz jednu specifičnu razmenu energije, ideja i vrednosti gledajući njihove predstave. Kako je napomenuto tokom “Pilipendine” gala večeri, osnivanje našeg lokalnog pozorišta je ogroman uspeh, jer u tome nisu uspele ni neke veće etničke zajednice u Australiji. Na nama je da ga čuvamo i negujemo, jer ono je zaista naš dragulj kulturne vrednosti ovde na Petom kontinentu.
Deset godina od prvog nastupa
O počecima pozorišne grupe, ulozi i cilju pozorišta govorio je glumac Sergej Kožul.
– Prošlo je deset godina od našeg prvog nastupa, kad je mala grupa entuzijasta odlučila da napravi pozorišnu predstavu. Prošlo je brzo, s nekoliko projekata u našem repertoaru do sada. Utisak je da smo ostavili neki trag na srpskoj kulturnoj sceni ovde u Sidneju i celoj Australiji – istakao je Kožul.
On je podsetio da je 2009. pala odluka da se pripremi pozorišna predstava i izbor je pao na Kočićevog “Jazavca pred sudom”.
– U tom trenutku mogli smo da okupimo četvoricu glumaca da urade ovaj projekat – priseća se Kožul dana kad je zajedno sa Radetom Radovićem, Darijom Moconjom i Duškom Timarcem udahnuo život “Pilipendi”. – Bilo je to 9. maja kad smo odigrali dve predstave u jednoj večeri u malom pozorištu gradske biblioteke u Liverpulu. Ovu čuvenu Kočićevu dramu znale su baš sve generacije osim možda najmlađih, ali je ipak po mišljenju mnogih “Jazavac” tada bio nešto sasvim novo, jer se nakon više od 30 godina pojavila pozorišna grupa koja je srpskoj zajednici donela osveženje.
Ako se izuzmu glumci iz Srbije koji su dolazili u goste tokom svih ovih godina, “Pilipenda” je posle dugo vremena jedina ovdašnja srpska pozorišna grupa.
– Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u našem sidnejskom srezu postojale su dve dramske grupe, “Janko Veselinović” i pozorišna grupa iz Grenvila, kao i grupa iz Mona Vejla. Kroz stvaralački rad ovih dramskih grupa igrani su klasici poput “Kosovskog boja”, “Kumova kletva” i mnogi drugi kratki komadi poput onih koji su prikazivani u predratnoj matici – veli Kožul.
Prisutnim na svim dešavanjima
Napominje da su se i tada u Australiji igrali i Kočić i Nušić i mnogi drugi veliki srpski pisci.
– Pored folklora i pesama, pozorište je i tada bio vid umetnosti koji je okupljao našu zajednicu i popunjavao praznine koje je nostalgija stvarala u svakodnevnici. I tada kao i danas, pozorišni komadi nam omogućavaju da se na trenutak osećamo kao da nismo negde daleko u rasejanju, već da kroz istorijske momente, priče, mitove i ličnosti oživimo našu prošlost i da ona bar na tren bude prisutna među nama. Zato, te naše priče moramo da držimo stalno budnim i prisutnim kao deo našeg kulturnog identiteta.
Od osnivanja, glumci pozorišta ” Pilipenda” bili su prisutni na gotovo svim kulturnim dešavanjima u srpskoj zajednici, od večeri poezije, do recitacija i monologa kojima su dali svoj doprinos u kulturno-umetničkim programima.
– Mi kao i pozorišne grupe iz pedesetih i šezdesetih, imamo za cilj da kroz predstave očuvamo pre svega naš srpski jezik i jednu vrstu kulturnih običaja. Ali, cilj pozorišta nije samo očuvanje ili prenošenje tradicije jednog društva, već ima za zadatak da postavi i neka pitanja o zajednici, da pokuša da bar donekle ponudi odgovore na neke probleme te iste zajednice. U tome smo u velikoj meri uspeli najnovijom predstavom “Zadnja stanica”, koja je imala dobar odjek kod publike u Australiji – kaže Sergej Kožul.
Deca za svetlu budućnost
U godini velikog jubileja “Pilipenda” se može pohvaliti još jednim poduhvatom – formiranjem dramske sekcije za najmlađe.
– Rad sa decom, rad na očuvanju pisane i izgovorene reči, za nas je od velikog značaja. Kroz dramske radionice deca vežbaju kratke scene i priče, u isto vreme uče i neguju srpski jezik. Kroz ovakav rad stiču i samopouzdanje na sceni i u javnom nastupu. Naša deca su naša budućnost i oni su ti koji nam ulivaju nadu da je sutrašnjica “Pilipende” svetla -istakao je Kožul, napominjući da je ovaj projekat pomoglo ministarstvo Srbije za dijasporu.
Gosti na gala večeri u Bonirigu imali su priliku da vide na delu dečju grupu i da zavire u kolaž scena koje se pripremaju za javni nastup krajem februara iduće godine.
Zauvek u službi umetnosti
Najnovije pojačanje teatra “Pilipenda” je glumac iz Beograda Boris Mitrović, koji je diplomirao u klasi poznatog glumca i profesora Nebojše Dugalića.
– Prošle godine u maju, na sceni “Petar Kralj” u Ateljeu 212 u Beogradu, zvanično sam se zakleo da ću umetnosti služiti verno i zauvek. Tada sam igrao Konstantina Gavrilovića u Čehovljevom “Galebu”, a kasnije odigrah i Trepljeva u Beogradskom dramskom i Bog me je tada poslao u Australiju. Na drugom kraju sveta naišao sam na putujuće pozorište “Pilipenda”, a ono što me je odmah privuklo je da ova grupa sluša svoje ljude i igra komade u kojima se može pronaći svaki naš čovek – kaže Mitrović.
Sve manje mladih
Jedan od ciljeva “Pilipende” je očuvanje dela srpskih pisaca i našeg jezika kroz kulturu i umetnost.
– Zato mi bude žao kad pogledam u publiku i vidim da je tamo sve manje dece i mladih. Od izuzetne je važnosti da mladi čuvaju tradiciju, počevši od čitanja naše književnosti i negovanja kulture i umetnosti. Potrebno je da deca znaju i da uzdignute glave mogu reći ko su Meša Selimović, Ivo Andrić, Branislav Nušić, Borislav Pekić, Petar Kočić, kao i naši rođaci Turgenjev, Dostojevski, Čehov, Jesenjin – kaže Mitrović.
