Srpske jezičke bravure nenadmašne su u medijima. U ponoćnoj tišini počinje Kulturni dnevnik (baš tako nazvan, valjda da bi se poslala poruka svima koliko je "pravi" Dnevnik nekulturan) i nasmejana voditeljka nam se obraća: "Dobro veče, moje ime je (ovde ide nama nepoznato ime i prezime), ovo je Kulturni dnevnik." No, da bi Dnevnik bio "kulturan", zar ne treba da bude i pismen? Zar nije to kamen temeljac kulture? Kako onda objasniti ovo trapavo predstavljanje? Mnogo je godina prošlo otkada je Tvrtko Prćić najavio da ćemo svi progovoriti anglosrpski i vreme tog čudnog jezika je stiglo. Ako mislite da preterujemo, probajte da shvatite navedeni primer. Verovatno vam ne deluje neobično jer ste se na taj nakazni oblik predstavljanja navikli. Problem je samo u tome što se u srpskom jeziku ljudi tako ne predstavljaju. Kod nas se kaže: "Ja se zovem Ivana, a tata me zove ‘zlato’, jer na koncu kod nas se uvek pre pitalo kako se ona lepa devojka zove, nego kako joj je ime. Kada neko priča kako nekome voli da tepa, on kaže da voli tu osobu da zove "dušo", "medo", "ljubavi"… To što se u Kulturnom dnevniku sreću ovakve greške moguća je posledica dve stvari: a) činjenice da pomodarstvo vlada zemljom, pa bukvalni prevodi engleskog načina izražavanja (Mdž name is…) iskazuju lažno visok nivo kulture i b) ružni i neprirodni oblici su se toliko odomaćili da ih niko ne smatra greškama. Koji je konačan odgovor mi ne znamo. Znamo, pak, da situacija nije sjajna kako god da okrenemo. Pre neki dan u novinama su sva imena i prezimena napisana obrnutim redom: Janković Stojan umesto Stojan Janković, i tako dalje. Pisac je s nemačkog govornog područja i očito ne zna da kod nas postoji samo jedan pravilan raspored pisanja imena i prezimena: ime, pa prezime.
