U današnjem svetu novca, kao i u politici, dominiraju poremećen sistem vrednosti, gramzivost i strah. I to suštinski strah, prastrah, ne strah od smrti, nego strah od života, dakle, strah od žene – majke – pramajke, kaže porodični terapeut Vlado Ilić za “Vesti”.
– Ako nisam u skladu s majkom, ne mogu da imam ni novac, jer novac je život. Poremećen sistem vrednosti, gramzivost i strah doveli su do poremećenog odnosa prema novcu. Savremenim svetom dominira patrijarhalni to jest jang društveno-politički vrednosni sistem, koji ujedno diktira sistem vrednosti novca. Ekonomske teorije ukazuju na tri dimenzije vrednosti novca. Ali one govore o tome šta sa novcem može da se uradi, a ne i o tome šta je zapravo novac. I tu već dodirujemo glavnu temu iz poremećenog vrednosnog sistema savremenog društva.
Nakljukane koke nosilje
Nedavno sam svratio u obližnji tržni centar da kupim kese za usisivač, piše Ilić koji živi u Nemačkoj.
– Na odeljenju za povrće stajala je velika tabla s cenom za velike holandske krastavce: 19 centi po komadu. Neverovatno! Kada se plate troškovi pakovanja, transporta, provizije, marže, koliko uopšte dobija proizvođač? Ako išta i dobije, je li mu to dovoljno da pokrije troškove nabavke semena, da i ne govorimo o uloženom trudu? I koliko nas, potrošače, sve to uopšte zanima? I kakav li je taj krastavac? Možda je poput jeftinih jaja s farmi na kojima je koka nosilja ceo svoj vek proživela na prostoru velikom kao list formata A4, nakljukana antibioticima da bi takve uslove preživela, i anabolicima za brži napredak i rast. Ako neka od njih ugine – nije strašno: ostale koke istom kavezu ionako će navaliti na beživotno telo i pokljucati njene posmrtne ostatke, jer ukus im dođe poznat. Kada su se ispilile, njihovu braću petliće odmah su pobili, samleli i dali sestrama da ih pojedu umesto drugih proteinskih dodataka. E, pa prijatno! I sve to zbog gramzivosti i gomilanja profita triju velikih kompanija koje kontrolišu 90 posto proizvodnje hrane u svetu (Nestle, Unilever i Kraft Foods – čiji je vlasnik opet duvanski gigant “Philip Morris”). Svojim potrošačkim navikama i ophođenjem većina nas doprinosi još većem prosperitetu takvih kompanija – na sopstvenu štetu, misleći da smo jefitno prošli.
Ugušena lokalna proizvodnja
Samo u Beču svakodnevno se baci toliko hleba da bi od te količine mogao da se nahrani Grac, drugi grad po veličini u Austriji. O bačenom niko ne brine, jer sve to je odavno plaćeno subvencijama koje se od poreza daju proizvođačima, piše Ilić u “Kulturi konflikta”. Viškovi voća i povrća s njiva i iz staklenika EU mogu se naći na afričkim pijacama po niskim cenama da afrički zemljoradnik nema nikakvih izgleda da bude konkurentan na lokalnoj pijaci, makar radio i 24 sata dnevno, iako je njegov radni sat sto puta niže vrednovan nego, na primer, u Nemačkoj. Kada se uništi lokalna proizvodnja i otvore vrata uvoznim proizvodima, onda je cena, naravno, mnogo viša nego što je koštao domaći proizvod. Ali njega više nema i to više nikoga ne zanima. Reč je samo o jednom primeru rata za osvajanje tržišta. Koliko je uopšte ostalo dobrih domaćih proizvoda? I imali ih uopšte, osim oih iz trenda biološkog uzgoja?
Većinu semena na svetskom tržištu kontroliše američki gigant Monsanto. Uz pomoć lokalnih vlasti, namamili su milione uzgajivača i sklopili ugovor o kupoprodaji semena. Ali iz semena dobijenog od ploda koji se razvio iz tog semena ne niče ništa, dakle, za sledeću sezonu proizvođači su primorani da ponovo kupuju seme koje proizvodi Monsanto. To ujedno znači da iz takvog semena više ne može da se produži život. Dakle, taj proizvod ne samo što više nije punovredna životna namirnica, nego je veliko pitanje koliko je uopšte pogodan za trpezu. Koliki li je postotak neplodnih muškaraca i žena koji svoju sterilnost mogu da zahvale konzumiranjem te “jeftine” hrane?
Strah od života
Kad neko nema novca, ili se guši u dugovima, ili su njemu dužni, znači da je energetski upleten s nekim u prošlosti kome je uzet (ugušen) život, ili mu je zakinuo pravo na pripadnost porodici. Poretkom ljubavi možemo da osvetlimo to tamno, tabuizovano mesto u svom porodičnom sistemu. Kada izađe na videlo ono što je zaboravljeno ili je pokušano da se zataška, na čaroban način kidaju se niti lojalnosti koja gubi moć nad nama, a ono što je bilo kočnica u životu može da postane novi oslonac, novi resurs za bolji i kvalitetniji život. Onda i novac može ponovo da poteče, poput krvi koja novom snagom počinje da kola našim žilama.
Kako to izgleda u praksi? Kod većine klijenata koji dolaze da bi rešili “problem” novca slična je dinamika. Najčešće je u prvom planu odnos s majkom zastoj protoka ljubavi od majke. Poneko ima i problem partnerstva, često vezano za strah od života, uglavnom na nesvesnom nivou.
Koliko god slični, uzroci zastoja u protoku ljubavi, ipak su potpuno individualni. Vrlo često leže u dalekoj prošlosti, nekoliko kolena unazad. Iako se uvek radi o vrlo snažnim traumatičnim događajima, vezanim za život i smrt, spektar uzroka vrlo je šarolik, lista mogućnosti i varijacija beskonačna.
Ponekad je to abortirano ili rano umrlo, poginuli ili pobačeno dete, ili je nečija majka svojim životom platila život svog deteta, dakle, umrla na porođaju, ili je u ratu neko izgubio oca ili majku, brata, sestru ili voljenu osobu, ili je bila ugašena nečija ljubav, ili nije mogla da se ostvari, ili je neko ubijen, ili neko nekoga ubio, itd. Zato svaki slučaj mora da se posmatra sasvim individualno, koliko god na prvi pogled bio sličan mnogim dosadašnjim. To je jedan od suštinskih stubova fenomenološkog rada u polju poretka ljubavi, piše Ilić.
Ozakonjeni pesticidi
– Pod izgovorom da nema dovoljno hrane, lobistima svetskih giganata pošlo je za rukom da utiču na redovno donošenje novih zakona – pre svega u SAD i EU, ali i drugde – kojima se, na primer, regulišu maksimalne dozvoljene količine štetnih materija poput pesticida, herbicida, glutaminata, anabolika, antibiotika itd, radi što veće proizvodnje i većeg profita, piše Ilić.
