Šta se dešava u duši kad iz bilo kog razloga odbacujemo oca ili majku? Kada ocu ili majci nešto zameramo, kada smo ljuti na njih? Na koga smo zapravo ljuti? Ljuti smo na same sebe, piše Vlado Ilić u knjizi “Kulturi konflikta”.
Hteli mi to ili ne, i ono što nam se u ocu ili majci najmanje sviđa – boravi u nama. I što se više trudili da to potisnemo i odbacimo, oni sve više i snažnije izbijaju na površinu u nama samima. Odbacujući njih – odbacujemo sebe. I tako se u našoj duši s vremenom stvaraju “slepe mrlje” koje ne volimo, koje odbacujemo, s kojima ni slučajno ne želimo da se suočimo i iz dana u dan sebe sve manje volimo, tragajući za idealnim partnerom u nadi da će nas on zavoleti bezuslovno – a sami sebe ne volimo. Apsurdno, zar ne? U stvari, ponašamo se kao malo dete i od partnera očekujemo da nas voli na isti način kako nas je volela mama – bezuslovno.
Tajne roditelja
– Prvi korak koji moramo da napravimo da bismo bili spremni za ljubav, za ljubav koja ima budućnost jeste da kažemo majci i ocu:
“Volim te. Volim te upravo takvu kakva jesi, upravo takvog kakav jesi”, u stvari reći samom sebi: “Volim te (Volim sebe).” I onda se osećamo potpuno, osećamo se spremnim za sledeći korak, piše Ilić.
– Ranije su sfere roditelja i dece bile u većoj meri odvojene nego što su to danas. Sadašnje prilike ponekad vode u drugu krajnost. “Ortakluk” između roditelja i dece opterećuje decu. Iz velike ljubavi prema roditeljima deca ionako vrlo rado nesvesno preuzimaju na sebe njihovu
sudbinu i ispaštaju umesto majke ili oca.
To postaje još izraženije kad se ne poštuju granice, kad, na primer, roditelji stalno pričaju deci o svojoj patnji ili kad deca ispituju roditelje. Deca osećaju kada roditelje zbog nečega grize savest, ali nije na deci da zadiru u roditeljske tajne. Pogotovo ne u smislu optuživanja za nešto što su učinili, objašnjava Ilić.
– Kad jer reč o krivici, deca često nesvesno citiraju roditelje pred svojim sopstvenim sudom i zahtevima od njih da se opravdaju.
Kad je posredi krivica roditelja ili njihova intimna veza, deca se radoznalošću i ispitivanjem često upliću i mešaju u sfere kojima nisu dorasla.
U najboljoj nameri i u želji da pomognu, protumače i razumeju postupke svojih roditelja, upliću se u njihovu sudbinu. Ali, uprkos svim svojim dobrim namerama, dete nije u stanju to da shvati. Što više zna o kognitivnom smislu, utoliko veći postaje čvor i sve mu je teže da izađe iz svoje upletenosti.
Ne poturati leđa
Slično se dešava i kada roditelji sami ispričaju detetu nešto o sebi, nešto iz svoje intimne veze, povere se detetu kao što bi se poverili sopstvenim roditeljima ili pak prijatelju ili prijateljici, navodi Ilić.
– Na primer, ako majka govori detetu o ocu umanjujući njegovu vrednost ili jadajući se zbog seksualnog nezadovoljstva. Ili ako otac govori o majci umanjujući njenu vrednostm Već činjenica što ono to sluša i zna dovodi do energetskih blokada koje mogu biti uzrok poremećaja i zdravstvenih tegoba koje je bez stručne pomoći teško prevazići. Utoliko
više ako dete naknadno nastavi da se raspituje.
Roditelji moraju da odvoje sfere roditeljskog od dečijeg života. Dete nema subjektivnu krivicu kad mu se nešto saopšti u poverenju. Učinak je, međutim, isti. Samim događajem dete jednostavno dospeva u položaj koji mu ne pripada.
Deca se onda osećaju odgovornim za roditelja i poturuju svoja leđa ne bi li mu pomogla. Ali, to nikome ne pomaže. Naprotiv. Roditelju se oduzima dostojanstvo da se sam nosi sa svojim bremenom, a deci se tovari teret koji ne mogu da nose. I jednima i drugima je teže, objašnjava Ilić.
Tuga zbog neplodnosti
Đorđe, 45 godina, želi da se oslobodi ili da se navikne na neminovnost postojanja tuge, sete, da promeni odnos prema tim osećanjima, navodi Ilić primer jednog klijenta iz prakse.
– Ja sam tužan – kaže.
Od kada si tužan?
– Otkad sam saznao da su mi izgledi da postanem otac minimalni – odgovara.
– Izaberi nekoga za majku, oca, sebe, i postavi ih kako misliš da stojite u odnosu jedno prema drugom – kažem mu.
Klijent bira predstavnike i postavlja “majku” i “oca” jedno prema drugom, predstavnika sebe naspram njih. “Otac” kao da gleda kroz sina u daljinu ispred sebe. “Sin” se okreće i gleda u istom pravcu. Uvodim žensku osbu i postavljam je na mesto gde gledaju otac i sin. to je očeva prva ljubav. Ona sa tugom gleda u “Đorđa”. pomerio sam “Đorđa” u stranu. Njegov “otac” i njegova prva ljubav stoje jedno naspram drugog i gledaju se. Kao da tuga s nje prelazi na njenog bivšeg ljubavnika. Oči su mu pune suza.
“Poklooni joj se.”
On se klanja.
I reci joj: “Žao mi je.”
Đorđev “otac”. “Žao mi je.”
To je kao melem za njegovu prvu ljubav. Polako prilaze jedno drugome u zagrljaj. Đorđev “otac” joj se zatim ponovo klanja i lagano se vraća na svoje mesto pored svoje supruge.
Uvodim Đorđa. “Pogledaj očevu prvu ljubav i pokloni joj se.” On se dugo klanja očevoj prvoj ljubavi. Onda se klanja “ocu”.
Uvodim devojku koja predstavlja životnu radost. Okrećem ga ka devojci. Đorđe se smeje. Kraj.
Đorđe: “Meni se prikazalo rešenje problema koje mi uopšte nije padalo na pamet. Sve se brzo razrešilo u potpuno neočekivanom pravcu.”
Da, tuga je zapravo bila preneto osećanje očeve tuge zbog neostvarene prve ljubavi, to je ono što smo ovde tako očigledno videli.
Beba i životna radost
Posle desetak meseci Đorđe kaže: “Kod mene je došlo do neverovatne promene u odnosima s ljudima, u komunikaciji koja je postala mnogo bolja, došlo je do razvijanja empatije. U svakodnevnoj komunikaciji nisam umeo da prepoznam tuđe emocije. Sada mnogo više osećam druge, to što oni doživljavaju, treba li u nekom trenutku da im pristupim ili ih ostavim na miru. Pun sam životne radosti. Žena mi je trudna, očekujemo bebu.”
