Vrlo često deca nesvesno preuzimaju odgovornost roditelja – i to čine iz ljubavi… Tako, na primer, porodična upletenost roditelja može da dovede do dinamike koja se kod dece ispoljava kroz razne poremećaje u vladanju, kroz bolesti, alergije ili pak česte nesrećne slučajeve, govori Vlado Ilić, porodični terapeut.
– Ali, deca ne mogu da nose teret svojih roditelja, nego smeju i moraju da im prepuste čast i dostojanstvo da se nose sa svojim bremenom, a na taj način doprinose prosperitetu vlastitog života – objašnjava Ilić za “Vesti”.
Sistemski problem
Mi najčešće ne znamo šta se desilo, ali svaka emocija, pogotovo preživljena trauma, zapisana je u energetskom polju našeg porodičnog sistema. To sećanje se pod određenim okolnostima – uglavnom van područja naše svesti – aktivira i dovodi do toga da odjednom ne reagujemo, kao mi u vlastitom telu, nego onako kako bi u takvoj situaciji reagovao neko od naših predaka. Pa onda s tog nivoa svesti, tog stepena emocije, “ospemo paljbu” na prvog ko nam naiđe.
Pritom se često ogrešimo o druge, i to uglavnom o bliske, voljene osobe, one najbliže, koje to najmanje zaslužuju. Zbog toga se već u sledećem trenutku kajemo, ali prestup je već počinjen.
Kada razmišljamo šta se dogodilo i otkud nam takva reakcija, njen uzrok nije nam zapravo ni bitan, jer već je napravljen možda nepopravljivi korak u komunikaciji s voljenim osobama. I to nam se obično ponavlja. Primećujemo problem, zaklinjemo se da više nećemo tako reagovati, a tako i biva… sve do prve naredne prilike. Na sličan, ili čak istovetan način, objašnjava Ilić u knjizi “Kultura konflikta”.
Primer dvoje ljudi koji se vole i stalno se svađaju zbog iste stvari ukazuje da problem oko kojeg se spore nije neki njihov središnji, nego sistemski prroblem, problem u sistemu porodice iz koje potiču, koji je u tom trenutku za njih bitan. Porodični raspored, odnosno poredak ljubavi, pomaže da se takav problem prevaziđe, piše Ilić koji seminare i edukacije “Poretka ljubavi” održava u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Rusiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, Ukrajini, Rusiji, SAD, Kanadi.
Zaljubljeni u muku
– Uključivanje predaka i mrtvih članova porodice, kao i onih koji su se, na primer, ratnim stradanjima energetski vezali za porodicu, dovodi do pomirenja na jednom dubljem nivou, pri čemu tada živi pripadnici sistema dobijaju novu snagu, navodi Ilić koji je doprinos ovom metodu rodonačelnika Berta Helingera dao uvođenjem paralelnih konstelacija, što znači da više klijenata istovremeno postavlja raspored zbog čega “višestrukom sinergijom” dolazi do posebne energetske koristi po samog klijenta, učesnike i sve prisutne.
Osnovni preduslov za prevazilaženje problema jeste lična odluka da se okanimo vlastitih predstava, čak i svojih patnji, u koje se ponekad zaljubljujemo, i suočimo s dubljim značenjem patnje. Svaka bolest, bez obzira na to da li je fizičke ili psihičke prirode, traži od nas da počnemo da se bavimo sobom i krenemo na putovanje na kojem ćemo istražujući sebe dolaziti do otkrića koja će nam promeniti život. I dok u mnogim krugovima klasične medicine još vlada uverenje da mi predstavljamo samo hrpu mesa i kostiju, čovek je, u stvari neraskidiva veza duha i tela, podseća Ilić.
Nije to ništa novo. U iskustvu naroda rešenja se znaju, u kolektivnom nesvesnom, čuvaju se tradicionalni rituali, obredi za uspostavljanje reda. Ali, mi, racionalni materijalisti, danas i ovde sve bismo hteli da opipamo. Da dobijemo lek, tabletu, injekciju, određenu terapiju – i da nas drugi oslobodi naše patnje. Al” tako ne ide, to najčešće nije moguće. Pa kad smo to već uvideli, ajde da skrenemo sa utabane staze. Ima zelenih livada našeg uma i naše duše na kojima rastu travke za svaku boljku. Dolazi vreme kad ćemo toga postajati svesni sve masovnije, smatra Ilić.
Prinudno “poravnanje”
Porodičnom sistemu pripadaju deca, roditelji, babe i dede, prababe i pradedede, i tako redom, braća i sestre roditelja, kao i oni koji su drugima napravili ili ustupili mesto, na primer bivši partneri roditelja. Ako bi se nekome nanela nepravda, u okviru porodičnog sistema javila bi se nasavladiva potreba za poravnanjem.
To znači da će kasnije neko još jednom iskusiti i pretrpeti nepravdu nanetu nekome u prethodnom pokolenju, da bi na taj način nepravičnost konačno mogla da bude dovedena u red. To je takozvano sistemsko prinudno ponavljanje. Ali, ta vrsta ponavljanja nikad i ništa ne dovodi u red, objašnjava Ilić.
Oni koji su na sebe morali da prenesu sudbinu nekoga koji je odbačen neopravdano su obavezani porodičnom savešću, a zapravo su potpuno nevini. Oni, naprotiv, koji su zaista bili krivi, jer su na primer, nekome predali nekog člana porodice ili ga progurali – uglavnom se osećaju veoma dobro.
Potreba za poravnanjem ne podleže socijalizovanim ljudskim kodeksima. Za to nije potreban dogovor. Svako je intuitivno oseća. Ipak, to načelo vrlo često se ne poštuje. U ljubavi mnogi imaju predstavu da ona znači da partner mora da je daje, dok za to onaj drugi ne treba da uradi ništa. Drugim rečima, od partnera se očekuje bezuslovna ljubav.
Idealna ljubav
Ukoliko se od partnera zahteva bezuslovna ljubav, ili jedno od njih hoće da zadrži drugog govoreći mu da bez njega ne može da živi, to je jasan signal da je došlo do zamene i projekcije, da se neko prema partneru ponaša kao malo dete prema majci, dete koje bez nje teško može da preživi. Za onog drugog to je previše, ne može da izdrži i povući će se iz takve veze, jer oseća da se od njega zahteva nešto što nije u stanju da da, ili će se onaj prvi razočarati i naljutiti što od voljene osobe nije dobio to što je očekivao.
