I umesto da se stvorena zajednica održi, odjednom su u bivšoj Jugoslaviji svi počeli da se prisećaju svog davno potisnutog nacionalnog identiteta. Nisam sebi hteo da priznam da je to istina. Ali bila je istina. Surova istina. U mojoj zemlji grmeo je rat. U najsurovijem izdanju. Svakim danom bivalo je sve gore, sve užasnije. Sve sam odbacio, i zemlju i narod, sve narode koji su “tamo” živeli, narod svog sopstvenog porekla, i time neminovno samog sebe, objašnjava Vlado Ilić, terapeut “Porodičnog rasporeda”, vreme koje je prethodilo otkriću i proučavanju ove terapije čuvenog nemačkog psihijatra i filozofa Berta Helingera.
– Dotad potpuno nepoznato osećanje stida potpuno me je obuzelo. Duboko u meni zjapila je praznina dotad potpuno nepoznatog osećanja elementarne otuđenosti, osećanja da nemam prava da postojim. Utoliko jači bivao je u meni vapaj za životom – piše Ilić.
Bolna rana
Kada je, kaže Ilić za “Vesti”, dobio nemačko državljanstvo, time se gotovo ništa nije promenilo. Sa nemačkim pasošem je mogao da putuje kud god je želeo. Ali ta putovanja, iako su ga ispunjavala nezamenljivim, bogatim iskustvima – često vrlo nalik hodočašćima – ni najmanje nisu uspela da ga ponovo približe sebi samom. Naprotiv.
– Duboko u meni rasla je velika rana. Svakim danom bivala je sve bolnija, neizdrživo bolna – opisuje Ilić.
Što više sam se odbacivao, a time neminovno i samog sebe, sve više je u meni rasla želja da pomognem. Svima. Pre svega prijateljima i rođacima koji su živeli po celoj Jugoslaviji. Kako, ni sam nisam znao. Noćima i danima sam ih zivkao, telefonirao i molio da što pre, dok još mogu, napuste to ludilo i dođu kod mene u Nemačku. Nisam imao nikakav plan ni ideju, ali tamo gde ima mesta za mene i moju porodicu, mora se naći mesta i za moje prijatelje, razmišljao sam tada u svojoj mladalačkoj naivnosti, podseća Ilić na vreme početka rata.
– Prvi talas izbeglica stigao je i u Nemačku. Prve dođoše i kod mene. U poslednjem trenutku, samo nekoliko sati pre potpune blokade Sarajeva, moja prijateljica Slavka uspela je sa svoje troje dece (9, 12 i 14 godina) da napusti grad. Njen suprug je u poslednjem trenutku odlučio da ipak ostane u Sarajevu i još na početnoj stanici izašao je iz dupke punog, pretrpanog autobusa. Ta odluka doneta u trenutku, “iz stomaka”, verovatno mu je spasla život. Svi odrasli muškarci, u godinama da mogu da idu u rat, pod pretnjom oružja doslovno su otimani i skidani s autobusa na mnogim kontrolnim tačkama različitih paravojnih formacija. Poneki od njih ubijani su pored autobusa, naočigled svih.
Slavkin dolazak
– Danima sam čekao da stigne njihov autobus. Već sam počinjao da strepim da se nije desilo najgore. Kad je najzad zazvonio telefon, na vezi je bio vozač autobusa. Objasnio mi je da će autobus za dobra dva sata stići u Ingolštat. Zamolio me je da ih sačekam na stanici i prihvatim troje poprilično traumatizovane dece. Granični policajci nisu dozvolili njihovoj majci da uđe u Nemačku i skinuli su je s autobusa na graničnom prelazu kod Salcburga. Slavka je zamolila šofera da decu odveze do Ingolštata. U poslednjem trenutku uspela je da mu doturi cedulju s brojem mog telefona, piše Ilić.
– Čim sam na autobuskoj stanici dočekao decu i smestio ih u svoj dom, krenuo sam ka Salcburgu. Slavka me je po dogovoru čekala na bezinskoj pumpi pred graničnim prelazom. Granični službenici imali su pune ruke posla kontrolišući autobuse. Konačno, i Slavka se obrela sa svoje troje dece u Nemačkoj. Ali to je bio tek početak. Stalno sam se pitao kako je moguće da ljudi koji su do juče bili dobre komšije i prijatelji – odjednom počnu da pucaju jedni na druge. Da li je mir uopšte moguć?
Poslednja doza
Posle tri godine konačno je i suprug moje prijateljice Slavke uspeo da dođe u Nemačku, piše Ilić. Ali nisu više uspeli da spasu već razoreni brak. Slavkin gnev teško se može opisati. Deca su osećala tu odbojnost i odvojenost. Istovremeno su, kao izraz svojevrsnog izjednačavanja, bila sve više vezana za deku i baku.
Iz lojalnosti prema majci odbacivali su i vlastitog oca, i sve što je bilo vezano za islam, jer on je bio musliman. Škola im je postala veoma bitan oslonac u životu. Učili su više nego odlično. Vrlo brzo su se dobro integrisali u novu sredinu. Možda i predobro! Pogotovo najmlađi sin. Želeo je da isproba sve, sve što nudi jedna tako visokocivilizovana društvena zajednica – do konzumiranja droge. U želji da ga otrgne iz tog okruženja i pomogne mu, majka je brzo donela odluku: doslovno preko noći ponovo su napustili grad i preselili se u Minhen da bi tamo iznova krenuli od nule.
Sin je odmah pošao na terapiju, bio je gotovo izlečen, završio je školu i zaposlio se. Počeo je da se zanima za svoje korene, da istražuje po internetu, sluša srpsku muziku, uz sve veću podršku čitave porodice. Zajedno su počeli da napuštaju put samoodbacivanja i samouništenja.
Konačno je odlučio da se jednom za sva vremena okani droge. “Samo još jednom, poslednji put – i onda nikad više!”
Od prijatelja s kojim se upoznao u terapijskom centru dobio je za 21. rođendan još jednu, poslednju dozu. I ona je zaista bila poslednja. Nekoliko sati kasnije majka ga je našla mrtvog u zajedničkom stanu…
Suočavanje s istinom
Slavka, moja prijateljica iz Sarajeva, pobegla je iz opkoljenog grada ne bi li spasla život svoje dece i vlastiti. Htela je da ostane u Nemačkoj samo kratko.
– To ludilo sasvim sigurno ne može dugo trajati, neće dozvoliti da se ludilo raširi… – govorila je Slavka, i dalje puna pouzdanja i vere u ljude i njihovu čovečnost. Čim se sve smiri, što pre, vratiće se kući. Bila je profesor na univerzitetu i uzela je odmor da bi za nekoliko nedelja mogla da se vrati. Ali rat je trajao i trajao… Da bi preživela s decom morala je da prihvati posao u poslastičarnici jedne modne kuće. Polako joj je bivalo sve očiglednije da zauvek mora da se oprosti ne samo od akademske profesije, nego i od svog doma, prijatelja, otadžbine.
