Uvidi i saznanja koje u knjizi “Kultura konflikta” predstavlja Vlado Ilić, intelektualno nas uvode u životonosni kreativni matriks u okviru kojeg se, prema raznim autorima – od Paracelzusa i Vang Fu Čija, pa do Junga i Dejvida Boma – isceljuju podele, a pojedinac uranja u dušu univerzuma, piše profesor doktor Vuk Stambolović u uvodu knjige “Kultura konflikta” Vlade Ilića.
Stambolović ističe da Ilić pri tome ukazuje da možemo da uspostavimo svrsishodnu komunikaciju.
– Za to nam je, naravno, potreban odgovarajući pristup. A među onim oprobanim, Ilić izlaže pristup koji se otvara “porodičnim rasporedom”. Nizom komunikacija uspostavljenih preko “porodičnog rasporeda”, Ilić pre svega predočava u kojoj je meri čovek biće odnosa. I to ne samo odnosa s drugim ljudskim bićem, nego i odnosa s nizom konteksta koji su međusobno uronjeni jedan u drugi, kao kontekst u kontekstu – od onog porodičnog, preko grupnog, ambijentalnog, profesionalnog, etničkog, kulturalnog, religijskog, socijalnog, do svakog drugog…
Ilić, kako tvrdi Stambolović, međutim, predočava i da bez autentičnog odnosa sa onim drugim, kako bićem, tako i kontekstom, čovek ne može da dođe ni do samog sebe.
Autor knjige “Kultura konflikta” ukazuje da i u dolaženju do samog sebe i istovremenom uspostavljanju odnosa sa drugim – bićem ili kontekstom, svejedno – nailazimo na razne prepreke, s tim što u njihovom nastajanju često i sami učestvujemo.
Neminovni sukob
Iako se sa konfliktom gotovo svakodnevno susrećemo, na njega često gledamo kao na nešto remetilačko i negativno, pokušavamo da ga ignorišemo, zaobiđemo ili izbegnemo, piše Vlado Ilić u “Kulturi konflikta”. On upozorava da što se više izbegava spoljni konflikt, tim više narasta onaj unutrašnji.
– Koliko god ponekad bio izlišan i besmislen, konflikt je često neminovan, neizbežan. On je sastavni deo našeg života i njegove uzroke nećemo moći da pronađemo nigde izvan nas, nego duboko u nama. Paradoksalno, svaki konflikt predstavlja približavanje, i to intenzivno približavanje. Svojom neminovnošću on nas primorava da se suočimo i izložimo jedan drugom.
Ima i konflikata pri kojima ne dolazi do suočavanja – na primer, kada o nekome već imamo određenu predstavu, to jest unutrašnju sliku. Tada svoju pažnju usmeravamo ka vlastitoj unutrašnjoj slici o njemu.
Slabiji ispašta
– Ponekad se konflikt jednostavno projicira prema nekom slabijem, koji mora da ispašta umesto onog jačeg kojeg se bojimo. Tako na primer, dolazi do projekcije konflikta s partnerom na dete, ili pak koleginice i kolege na poslu ili se konflikt s ocem odnosno majkom projektuje na muža ili ženu, ili pretpostavljene u školi, na fakultetu, na poslu… Konflikt tada može biti rešen samo ako pogledamo na one s kojima smo zaista u konfliktu i gledamo ih dokle god ih ne vidimo. To znači da na njih gledamo tako što ćemo ih videti kao pojedinačne osobe, a ne kao nekoga ko ima određenu ulogu ili je pripadnik određene grupe. Često je za razrešenje konflikta dovoljna jedina reč koja doprinosi istinskom zbližavanju – s ljubavlju. Kao na primer: “Hvala ti” ili “Molim te”, objašnjava Ilić dugogodišnji porodični terapeut “Poretka ljubavi”, koji je doprineo ovoj metodi uvođenjem paralelnih konstelacija.
Ponekad se, kaže Ilić, konflikt javlja usled razočaranja nastalog zbog toga što naša očekivanja nisu ispunjena. To je konflikt vezanosti. On se često projicira na Boga ili crkvu, a uglavnom je vezan za nezadovoljstvo zbog neispunjenih očekivanja u odnosu s roditeljima ili voljenom osobom.
Što su naša očekivanja veća, jače su nevidljive niti vezanosti. Takvi i slični konflikti – oni s roditeljima, na primer – mogu se vrlo lako rešiti ako se oprostimo od sopstvenih očekivanja i tako oslobodimo svoje vezanosti. Odjednom nestaje i bes – i mi smo slobodni, piše Ilić.
Čista savest pokretač rata
Iz velike ljubavi, ali i iz straha, nesigurnosti ili jednostavno tobožnje tolerantnosti, u težnji za harmonijom često pokušavamo da izbegnemo konflikte i – nauštrb konflikta mi gušeći agresivnost koja se zbog toga javlja u nama – negiranjem agresivnosti i konflikta dođemo do harmonije i mira, tvrdi Ilić, dugogodišnji porodični terapeut “Poretka ljubavi” nemačkog psihijatra i filozofa Berta Helingera.
– Ali mir se ne može posmatrati izdvojeno od rata i konflikta. Mir i konflikt, tj. rat, moramo posmatrati mnogo obuhvatnije, mnogo šire. Svet je u neprekidnom dinamičkom pokretu. Ne znam da li je taj pokret božanska snaga i sasvim je svejedno kakvo ćemo mu ime dati. Za mene je taj pokret, ta snaga, ta energija, nešto u velikoj meri božansko, možda najbožanstvenije što možemo da spoznamo. Ta energija je podjednako okrenuta svemu, ona ne pravi razliku – ukazuje Ilić.
Da bi se osetio dah duhovne, spiritualne ljubavi, potrebno je prevazići svoje emocije i granice, ali na tom putu, ima nekoliko poteškoća, među kojima je, tvrdi Ilić, glavna prepreka naša savest.
– Pogledajmo narode koji ratuju, kao što je bio slučaj u bišoj Jugoslaviji. Svaka nacija vodila je rat ispunjena osećanjem dobre savesti, svaka za sebe. Svaka ponaosob imala je dobru savest. Odakle im energija za takav konflikt? Iz dobre, čiste savesti. Dobra, čista savest, osnovni je pokretač rata.
Ugrožena pripadnost
Savest ima jednu osnovnu funkciju. Vezuje nas za našu porodicu, za našu grupu, za naš narod. Čim spoznamo da nam je ugrožena pripadnost vlastitoj porodici, odmah nam se javlja loša savest. A ako možemo da se ponašamo tako da nam je osigurana pripadnost našoj porodici, onda imamo dobru, čistu savest. Da bismo sa sigurnošću pripadali svojoj porodici, moramo da odbijemo druge. Pravo na to nam daje naša čista, dobra savest. I kako onda doći do mira? Tako što ćemo prerasti svoju dobru, čistu savest.
