Pričajući čuvenu srpsku bajku o Usudu, narodni pripovedač nije ni sanjao kakvo je dragoceno svedočanstvo ostavio o prastarom domaćem kultu. Bajka govori o dva brata, od kojih je Usud na rođenju neradniku dao dobru sreću, da mu kuća, njiva i štala budu bogate, i da mu sve ide u životu ma šta činio, a radniku je dao zlu, pa je ovaj krenuo po svetu da nađe Usuda i raspita se šta da radi kako bi svoju sreću preokrenuo.
Usput je susretao razne ljude slične sebi, kojima je takođe dodeljena zla sreća, a da niko nije znao šta je to loše uradio da bi je “zaslužio”. Svaki je molio putnika da priupita i za njih. Među tim nesrećnicima je susreo i domaćina koji je bio očajan jer, iako ima svega dosta, dosta i troši, pošto svoju porodicu nikako ne može da nasiti – “sve kao da ala iz njih zija”.
Za večerom je zaista svako za stolom grabio jedan od drugoga, pa se veliki kazan sa jelom za tili čas ispraznio. “Posle večere dođe reduša, te pokupi sve kosti na jednu gomilu, pa ih baci za peć, dok ujedanput iziđu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i počnu sisati one kosti”. Domaćin je tada objasnio putniku namerniku: “Ono je, brate, moj otac i mati, ko da su se okovali na ovome svetu, ne hteše crći jedanput ovoga sveta”.
U prvobitnoj bajci, ta avetinjska bića su, zapravo, pokojni preci domaćina. To se saznaje iz mesta u kome borave u kući, iz žrtve koja im se prinosi, ali i iz rešenja za domaćinovu muku. Njemu je, naime, Usud poručio da mu porodica neće biti više proždrljiva i rasipna, ukoliko ocu i majci oda dužno poštovanje, stavi ih u čelo stola i prvima posluži čašu vina i bogatu večeru.
I zaista, u bajci se napominje kako su domaćinovi “roditelji” već idućeg dana, pošto su dobili obilatu žrtvu, umrli, i konačno našli sebi pokoja. To je jasna uspomena na davni kult predaka koji borave u uglovima kuće, iza peći, i kojima su posle obeda, baš kao starim grčkim herojima, ili dušama predaka kod današnjih Grka, davane kosti i mrvice sa trpeze.
