Osiromašila Srbija, ali odbijam da je sve doguralo do beznađa. Imam i argument: Premijer nam uliva nadu u bolje sutra; slušam ga, očaran, kako svaka dva minuta izleće iz sata na zidu i "nakon svake rečenice pravi važnu, dramsku pauzu – da narod stigne da se prekrsti".
Sećam se, u protekloj novogodišnjoj noći i Predsednik nam se obratio kako bi nam se digao – moral u bolje sutra; "To je bio njegov doprinos najluđoj noći." Biće, kaže, bolje, samo ne reče da l’ u Švajcarskoj ? A zašto ne bi bilo bolje i kod nas? Istina, "u nas trenutno ne radi milion ljudi, ne računajući zaposlene", ali Srbi su žilav narod, nimalo inferiorniji i sposobniji od Švajcaraca, samo kad nas ne bi sprečavale objektivne okolnosti. I u nas bi, kao na obožavanom nam Zapadu, "dva i dva bilo četiri, samo da imamo dva i dva". Svejedno, razumni optimisti tvrde kako mi "možemo i bolje, samo ne znamo da li će dno izdržati".
Przničavi i prgavi Srbin, kakvog ga je Bog stvorio, hteo bi do tog "boljeg sutra" već jutros i ne veruje u ništa što mu se obećava iz "kuku-sata". "Toliko smo se navikli na laži da nam i istina izgleda kao izdaja nacionalnih interesa."
Nije lako biti Srbin, to samo nama uspeva. Svi glasaju za vladu, a niko joj ne veruje. Doduše, svi znaju da "vlast kvari državnika, ali ni naši državnici njoj ne ostaju dužni". Nema te vlasti, države i društvenog poretka koji srpski državnik ne može da rasturi. Daj mu u ruke tu Švajcarsku ujutro, uveče ćeš imati Burundi.
Nije to zato što je Srbin nesposoban, zadrt, kapriciozan i destruktivan nego, naprotiv, zato što je postao, letargičan, utučen i nekako plišan: "I kad komšiji crkne krava, srpski bik ide da gazdi izrazi saučešće." Takvi smo nikakvi, postali. Evo, ode Kosovo, a Srbin ni da zucne. Istina, Vlada jeste kleknula pred briselskim ultimatumom, ali je odmah Srbima lepo objasnila da "Srbija nikada neće priznati da je priznala Kosovo"; da "Kosovo nije na prodaju nego smo samo odlučili da ga izdajemo". A i Briselu smo – kažu insajderi – sasuli u lice: "Imate ludu sreću, gospodo, vaš ultimatum se poklapa sa našim ciljevima." To su Vučko i Dačko odbrusili Briselu, a Srbima lepo objasnili da sila boga ne moli i kakav bi nas tek grdan belaj snašao da smo se srpski jogunili: "Da nismo pristali na sve ne bismo dobili ništa." Malo li je? Pa i pre nego što smo potpisali tu predaju Kosova lepo smo ih upozorili, da vide s kim imaju posla: "Imamo i mi naš ultimatum: dozvolite da ispunimo sve vaše zahteve."
Ali, narod k’o narod: zaćorio, ne sluša glas razuma, ne razume politiku i diplomatiju. Kad bi razumeo bilo bi mu jasnije da, jeste da su nam oni u Briselu i u Americi uzeli Kosovo, "ali nas, bar, sada u tome iskreno podržavaju". Zar je i to malo Srbinu?
Na kraju, lepo nam je, ovako zatucanima, Vlada objasnila da je "Kosovo i dalje deo Srbije sa kojim (istina) još nisu uspostavljeni dobrosusedski odnosi". Malo strpljenja, gospodo!
Zaista, nije lako biti Srbin, to samo nama uspeva sa ovima. I nije nam Obama kriv. "Postavili smo ove na čelo, pa sada ne znamo gde nam je glava."
A što se mene tiče, ništa od ovoga ne bi ni bilo, da nije bilo američkih ljubimaca našeg Premijera i našeg ministra inostranih dela. Pa je momenat da se još jednom setimo pokojnog Brane Crnčevića: "Kolumbo, je… te radoznalog."
A kuda plovi ovaj brod "saznaćemo kad ispliva na površinu".
