Aleksa sada živi na imanju kod babe Slavke i dede Slobodana u selu Korman kod Kragujevca. Ima svoj atelje gde projektuje i promoviše okrugle podzemne kuće čija je gradnja jeftina, ekološka i ne narušava pejzaže. U razgovoru za "Vesti" kaže da je još za vreme školovanja odlučio da bude srećan, a ne bogat, i da je to bitan razlog zbog koga se vratio.
– Mogao sam da se zaposlim u nekoj dobroj firmi u Njujorku i tek za 30 godina da sakupim pare za svoj svoj arhitektonski biro. To je mogao da bude najbolji scenario. Ovde mogu to odmah! Promovišem koncept zelene, ekološke arhitekture. To je poseban način gradnje podzemnih, okruglih kuća. Od iskopane zemlje mašinom, konstruisanom samo za tu namenu, prave se kompresovane cigle, tako da je gradnja izuzetno jeftina, a kuća ne narušava okolinu – kaže Aleksa.
Uskoro bi trebalo da počne da gradi jednu takvu kuću na imanju svog dede i bake, na čiju radost se on, jedini od šestoro njihovih unučadi, vratio kući. Aleksu je sačekalo celokupno imanje, zemlja, radionica, štala, stara kuća iz prošlosti, ali i nova, koju su Slavka i Slobodan pravili za svoje sinove, mašinske inženjere. Dugo su bile prazne, sve dok nije došao Aleksa.
Umetničko naselje– Projektovao sam i umetničko naselje. Reč je o kućama koje bi bile iznajmljivane umetnicima. Dakle, nije reč o prostoru za izlaganje, već o objektima u kojima nastaje umetnost. Našao sam i prostor u Kragujevcu, u Velikom parku na početku Šumarica. Videćemo ko je i koliko zainteresovan za samooodržive kulturne naseobine, koje takođe počivaju na principima zelene arhitekture – kaže Aleksa. |
– Odlično mi je kod babe i dede. Ne volim da provodim vreme u automobilu, a u Americi do posla ponekad provedete sate u vožnji. Nisam materijalista. Ja sam arhitekta umetnik, a u Americi umetnošću možete da se bavite samo u slobodno vreme. Na selu imam dosta prostora, organizujem svoje vreme i gospodar sam svog života. Vozim se gradskim prevozom i za najviše pola sata stignem tamo gde sam hteo – objašnjava Aleksa.
Aleksini roditelji i sestre bliznakinje ostali su u Americi. Svi zajedno su otišli preko okeana 1997. godine kada su dobili Zelenu kartu na lutriji. On je tada imao devet godina. Njegov rođeni stric sa porodicom već se bio preselio u SAD i još je tamo. Aleksa je jedini iz familije koji se vratio na imanje svog čukundede Živote i pradede Vidosava Đurića, vlasnika strugare. Aleksin deda Slobodan nasledio je taj posao i u njihovom domaćinstvu ona još postoji. Aleksa često zalazi tamo i smišlja nove ideje.
Posle godinu dana otkako je život u Nju Džerziju zamenio Kormanom Aleksa kaže da se susreo i sa nedostacima sistema koji funkcioniše u Srbiji. Tvrdi da mu smeta spora birokratija, zbog koje još nije preveo svoju diplomu.
– Čuo sam i da na konkursima ima nameštanja i korupcije. Ali naći ću način da od svoje umetnosti živim i da zaradim. Danas i nije od presudne važnosti gde tačno živite, jer sa svakog mesta sa dobrim internetom možete da radite i zarađujete. Ako za pet-deset godina baš ne bude imalo nikakvog efekta, otići ću dalje. Ali, pre će to biti Firenca, nego Amerika – rešen je Aleksa.
