Polja oko Morave su pod vodom, na nekim mestima i lokalni put koji vijuga prema Tibuždu. Ipak, najteže je proći Tibuždku reku, koja dolazi sa okolnih planina i nabujala nosi sve pred sobom.
Da bi se stiglo do samohrane majke Smilje i njene tri golubice, 15-godišnje Stanislave, 12-godišnje Milice i osmogodišnje Anđele mora se preći reka, a jedini prelaz je preko uskog betonskog mosta. Voda samo što ga nije preplavila, seljaci dežuraju sa krampovima i lopatama, boje se da će ga odneti, a onda će njihova mahala biti odsečena od sveta.
Dolazimo, truckajući se preko rupa i bara punih vode, do kuće Stamenkovića, putujući znatno duže nego do sada. Kad su nas ugledale, potrčaše nam u susret raširenih ruku. Osmeh na dečjim licima, suze radosnice u napaćenim majčinim očima upiše se u nas, te na čas prestasmo da se povijamo pod režućim vetrom i sumaglicom koja donosi nesnosnu stud sa obližnje Morave. Unosimo pakete koji su im čitaoci "Vesti" poslali. Sa popriličnim zakašnjenjem, zbog nevremena koje nikako da se smiri.
– Ovoliko obuće i odeće i ovako lepe nikad nismo imale! Jaoj, što se deca raduju. Kako ne bi? Doskora su išla u školu u poderanim patikama, u iznošenim krpljenim stvarima. "Mama", kaže mi Anđela, "Je l’ nećemo više da nosimo pocepane patike i zimske čarape, dolazi leto?". Odgovaram joj: "Daće Bog, sine, da nećete" Eto, tako i bi. Setiše se dobri ljudi i nas. Imate, kćeri moje, letnje patike i letnje čarape, imate sve što poželite – kaže Smilja kćerima.
– Jupiii – viče i skače od radosti Anđela.
– Neka, nek se raduje. Zna sirota da je više deca u školi neće zadirkivati pokazujući prstom na njenu obuću. A bilo je toga, dođu kući i ona i Milica uplakane. "Zašto smo toliko siromašne, zašto nam se smeju deca i viču: "Sve vam boje lepo stoje".
Prolećni radovi
Smilja se žali na kišu, nikako da stane, da krenu da ono malo zemlje oko kuće okopaju, posade nešto povrća, urade još jedan važan posao za koji su sačuvale pare. – Uspele smo jedino da na sobicu stavimo nov drveni, ustakljen prozor, onaj što je doskora najlonom bio zalepljen – kaže ponosno podižući zavesicu, a onda nastavlja: – Nestrpljive smo, čekamo lepše vreme pa da kupimo hidrofor, pozovemo majstore i od bunara sprovedemo vodu u kuću. Kad to uradimo rodićemo se ponovo! Neće biti više zimi umivanja na bunaru, a tek pranja veša! Uh, ruke mi se iskriviše od reume. Dok priča, masira grube, žuljevite prste. |
Meni srce plače, ali šta ću. Oblačila sam ih onim što bi se našlo. Ko je gledao da li je zimsko ili letnje, a još manje kojih je boja. E sada neće više da im se smeju, uvažavaće ih, zahvaljući zemljacima biće najlepše obučene – priča Smilja dok otvara pakete i slaže odeću i obuću koju su im poslali Gordana Drvodelja iz Hamburga i Đorđe Čordašević iz Toronta.
Scena dirljiva. Smilja gleda šta su sve dobili, pa prilazi i ljubi kutije od kartona: "Neka naše dobrotvore Bog blagoslovi na životnom putu, nek im podari zdravlja i sreću i sve što požele nek im se ostvari", viče sklopljenih ruku, kao u molitvi.
Devojčice odlaze u sobu, pa se vraćaju, donose čizme, cipele, patike, džempere… Najzad, nakon mesec dana čekanja podigli su na carini pakete Đorđa Čordaševića iz Kanade, dok su im paket Gordane Drvodelje iz Nemačke doneli reporteri "Vesti".
– Pogledajte šta nam je deka Đorđe poslao – viče Milica – prelepo je sve! Kakve su samo cipele! Još ih nismo ponovile, žao nam je zbog blata i vode, čekaćemo da se zemlja prosuši, a onda obuti i pojaviti se u školi!
Sobica, čista i okrečena. I ona blista od sreće. Devojčice ljube majku, ona njih. Odjekuje smeh, radosna cika. Niko ne razmišlja o kućici od ćerpiča, sklonoj padu sa napuklinama na zidovima, ulubljenim krovom i crepom sa kojim se slepila odurna zelena mahovina.
Obigravaju male golubice oko nas, Smilja ne skriva zadovoljstvo, podbočena objašnjava, pokazuje rukama.
– O svakom dinaru vodimo računa. Eto, dopustile smo sebi da nešto bolje pojedemo, da kupimo salame, raznih pašteteta, mesa i zgotovimo ručak po želji, recimo pasulj sa rebrima. Eh, to je život, Božja milina – govori Smilja.
Pokazuje i na delove nameštaja kojim su kuću ponovile od naše prethodne posete. Tu je novi šporet.
– Prvo smo kupile "smederevac". Kako peče, ljudi! Hleb, kao somun izađe iz velike rerne. Rešismo se onog starog šporeta, svog bušnog koji nas umalo ne uguši dimom. Evo ga i tapison! Najpre smo zemljani pod u sobi prekrile pletenom prostirkom rogožom, a potom preko nje prostrle tapison.
Dopuna kućnog budžeta
Između naše dve posete, Smilji Stamenković i njenim ćerkama stigle su i nove novčane donacije. Velimir V. iz Melburna po drugi put poslao im je 100 australijskih dolara, Živka iz Nemačke 200 evra, a dve donacije primila je iz Kanade. Branko Ćurčić darovao im je 200 evra dok je Vojislav Korać iz Vindzora, rodom iz Berana uplatio 12.000 dinara.
– Kako da se zahvalim? Svi ti ljudi čitaju "Vesti", znaju šta sam i koliko dobila, a opet šalju. Ovaj novac ću ostaviti, nek malo odstoji. Tačno je da nam treba još mnogo toga, ali tačno je i da nema ničeg težeg nego kad ni kilo hleba ne možeš da kupiš – kaže ova požrtvovana majka i štedljiva žena. |
Gledajte kako je lepo! Onda smo rešile da kupimo i električni šporet. Nikad ga nismo imali. Uh, što smo se obradovale kad je unet u kuću. Pozvale smo komšije na kafu i skuvale je na električnoj ringli. Pravile smo se tako važne tog dana. Na kraju, odlučismo i kupismo novu vitrinu i televizor. Sada imamo sliku u boji.
Pre toga slušale smo tranzistor, televizuju gledale u komšiliku, obično emisije gde ima pevača i pevačica narodne muzike. Sada, sednemo na krevet i gledamo i po danu i uveče, a ono razne emisije, divota, ima šta da se vidi i čuje. Pre neki dan, Anđela se probudila noću i otrčala do vitrine. Vratila se, pitam je sa strahom šta joj je, a ona: "Dobro sam, mama, sanjala sam da na vitrini nema televizora. Tu je ne brini", kaže. "Ne brinem, sine, samo ti zlato moje spavaj" – priča Smilja, a glas joj podrhtava od ushićenja.
Vreme je da se rastanemo. I na reportere "Vesti" prenela se radost majke i ćerki. "Božja blagodet se oseća u ovoj kući", neko reče.
– Hvala što ste došli, hvala dobrotvorima, prenesite im naše pozdrave, kažite: "Smilja, Stanislava, Milica i Anđela su srećne zahvaljujući vama".
