Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Osim što su krvno vezani, što su rođaci sa istog porodičnog stabla, Perišići i Ćorovići su i u prapostojbini Pošćenju i u novoj naseobini u Vrtoč Polju prve komšije i kuće im razdvajaju tek desetine koraka.
Dobri domaćini
Braća Novak, Bogdan, Milinko i Mašan, bili su sinovi Staniše Grbovića, odnosno unuci Ćor-Marka Grbovića. Rano su ostali siročad bez oca pa je najstariji Novak, čim je pristasao i opasao se snagom, odselio u Srbiju i nastanio se u okolini Užica, a ostala trojica su ostali u Pošćenju. Zlopatili se, nadničili, ali bratskom slogom, marljivošću i radom potvrdili staru mudrost da su siročad jača i sposobnija od ostale dece. Postali ozbiljni domaćini, sagradili veliku zajedničku kulu i tih poslednjih godina 19. veka, kako je zapisao Boško Ćorović, držali oko trista ovaca i oko četrdesetoro govedi i konja.
Dobri domaćini i domodržnici bili i njihove prve komšije Perišići i sa braćom Ćorovićima su se držali rođački i komšijski sve do 1902. godine.
Te zime 1901./1902. godine, u Vrtoč Polju su zazimili braća od stričeva, Božidar Mašanov i Periša Milinkov Ćorović sa dva najamnika, koji su im pomagali oko silnog mala. Oba jedinci (Božidar je imao sestru Stanicu, a Periša Stanu, Stanicu, Stanušu i Maru), oba rođeni 1880. godine, oba već oženjeni (Božidar je sa suprugom Krstinjom – Bulicom imao ćerkicu Milevu, a Perišina supruga Anđa je bila u drugom stanju). Božidar plahovit, prgav i razmažen kao i najveći broj jedinaca, a Periša sasvim suprotne naravi, miran, tih i povučen mladić, kako ih opisuje Tomaš Ćorović
Žestoka prepirka
U Vrtoč Polju, pored ostalih, te godine zazimio i njihov prvi komšija Jovan Perišić, 12 godina stariji od Ćorovića, takođe već familijaran čovek (sin mu Uroš je imao osam godina).
Upravo između Božidara i Periše Ćorovića, s jedne, i Jovana Perišića sa druge strane, jedne noći je došlo do svađe koja će se izroditi u krvavi obračun i nezapamćenu tragediju. Evo kako je Tomaš Ćorović, nakon dugotrajnih propitivanja i provera, oslanjajući se ponajviše na zapise Boška Ćorovića, opisao taj slučaj u svojoj već pomenutoj bratstveničkoj hronici:
“U Vrtoč Polju, gdje su bili veliki sjenokosi, a te godine je sijeno bilo dobro rodilo, zimovalo je dosta pošćenskih čobana. Duge zimske noći, svako veče se sijelilo, najčešće kod Ilije Pejova, koji je bio i porodicu preselio u Vrtoč Polje. Mladi ljudi su se zabavljali raznim igrama, krio se prsten i slušale gusle. Jedne noći, na sami Mali Božić, došlo je do žestoke prepirke između Boža i Jovana Perišića.
Svađa je nastala oko progona stoke na vodopoj. Zimi se krupna stoka, goveda i konji, morala pojiti svakodnevno – negdje ispred večeri čobani bi ih tjerali na Otoke, prtinom, oko kilometar i više daljine. Tako su i Božo i Periša svaki dan ustaljenom prtinom tjerali krupnu stoku na vodopoj.
U neposrednoj blizini tog puta, Jovan je imao kotar i torinu gdje je polagao sijeno ovcama. Torina je postepeno pomicana kako bi ovce jele sa čistine. To je radio i Jovan dok nije došao do prtine Ćorovića. Jovan je zahtijevao od Boža da ne jave više goveda i konje tuda da mu ne plaše ovce, a Božo je od njega tražio da torinu premiče na drugu stranu, jer on će javiti goveda istim putem, makar tamo ovaj i sijeno položio ovcama, ako treba pravo kroz buljuk ovaca. On će i sjutra javiti goveda na vodopij istom prtinom, tako ‘ne nosio džupu Buličinu’, rekao je. ‘Ako ti ne zabranio, i ja nosio džupu Maričinu’, odgovorio je Jovan…”
Durov grob
Iako je u pitanju jedna od najmlađih stalnih naseobina na Jezerskoj visoravni, Vrtoč Polje ima i svoje groblje, staro, čini se, koliko i samo naselje. Nalazi se na jednoj golometnoj i vetrobojnoj glavici pored starog puta Šavnik – Žabljak, koja se zove Durov grob. Po predanju, tu je, izgleda negde polovinom 19. veka, sahranjen neki Duro Grbović.
On je jedne zime zazimio ovce u Vrtoč Polju, ali se desilo da iznenada umre u sred zime. Kako je bio veliki sneg, ostali čobani su se našli na muci gde i kako da ga sahrane. Neko je ugledao ovu glavicu sa koje je vetar bio pomeo sneg i ukazala se kopnina. Nekako su u smrzloj zemlji iskopali grob i sahranili Dura po kom će to mesto kasnije dobiti ime Durov grob.
Pustopoljina
Kada je Vrtoč Polje postalo stalna naseobina i broj porodica se namnožio, a posebno 1918. godine kad je španski grip pomorio i mnoge Vrtočpoljane, počelo je masovnije sahranjivanje na Durovom grobu, čak i u letnjim danima.
– Pored Vrtočpoljana, ovde se sahranjuju i naše komšije Seratlići iz susednog zaseoka Prokos, zatim porodica Mitrović, a ima i jedan grob Jakića – veli Tomaš Ćorović.
U Vrtoč Polju su se, inače, naselili Vukovići, Grbovići, Odovići, Perišići i Ćorovići, sve starinom rođaci, jer svi potiču od Grbovića. Pozivajući se na Andriju Luburića, Tomaš Ćorović kaže da je pre 100 godina, tačnije 1922, ovde živelo 14 domaćinstava, odnosno “49 duša”. Posle Drugog svetskog rata ovde je živelo 13 porodica, odnosno 72 stanovnika. Danas, uprkos neuporedivo i gotovo nezamislivo boljim uslovima za život, i Vrtoč Polje je pustopoljina, jer ni ovde više nema nikoga ko tu stalno živi, ko ostaje i kad zaveju durmitorske mećave i zima pokaže zube…
