Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca.
Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Đurđa je poljubila i decu u kolevkama, uzela onda kolevke ispod jedne i druge ruke i krenula u kuću, praćena blagosiljanjem i onih koji su je pratili i onih koji su bili okupljeni ispred kuće, a posebno svekra Jovana – None Simićevića koji je suznih očiju dočekao snahu pred pragom, ganut njenim viteškim postupkom.
Tu je, potom obavljen svečani čin krštenja dece i započelo kumstvo koje i danas traje…
Već sutradan, Tomo Simićević je bio na putu ka Cetinju. Pristupio je pred gospodara, kneza Nikolu, i zakumio da pusti iz zatvora Boža Pekovića. Ispričao kako je bilo, da je nesreća u sve umešala prste, da je Božo to učinio nehotice i da su oni kao porodica oprostili i pokumili se sa Pekovićima.
Uslišio knez njegovu molbu, pustio Boža iz tamnice, ali zatražio da na Cetinje dođe Tomova supruga Đurđa, čiji se viteški čin, i u trenutku kada joj je na rukama poginuo sin i potom kad su pred kuću stigli “krvnici”, već bio pročuo i došao do cetinjskog dvora.
Gospodareva se ne poriče. Nedugo potom i Đurđa stigla na Cetinje. Dočekana s najvećim počastima i divljenjem. Knez Nikola joj učinio mesto pored sebe, do kneginje Milene, darovao joj zlatno crnogorsko odelo sa ukrašenim srebrnim ćemerom, a kneginja skinula i darivala joj minđuše i s grudi skupoceni zlatni broš sa dragim kamenom.
Po legendi, a ova priča je odavno poprimila obrise legende, na Cetinju se tada zatekao i izaslanik ruskog carskog dvora, koji je, zadivljen Đurđinom hrabrošću i viteštvom, dičnu Durmitorku odlikovao ruskom kolajnom.
Knez Nikola je, pričalo se, da bi Đurđu dodatno nagradio, tražio od nje da mu pošalje na Cetinje jedinog sina Miliju da bi ga, kad odraste, školovao i spasio durmitorskih pometa i mećava, ali Đurđa nije pristala – nije mogla da se odvoji od jedinca.
– Iako se sve svršilo tako kako se svršilo, moja baba je posle godinama tugovala i zadugo, možda i skoro deset godina, valjda zbog stresa koji je doživela, nije rađala – kazuje Milijana Vemić, udata Mrvaljević, jedna od unuka viteške Đurđe Simićević. – Onda je posle, ipak, rodila još četiri ćerke pa je tako od nje ostao široki trag, i po muškoj liniji, od sina Milije, koji je poživeo 104 godine, a naročito po ženskoj, jer su se njene ćerke, pred kojima je išao glas i slava njihove hrabre i plemenite majke, sve poudale i imale lep porod.
Od ćerki viteške Đurđe Simićević, sreću jedino nije videla Vidosava. Ona će majci otvoriti još jednu živu ranu na srcu, koju će poneti u grob kada je 1925. godine večno počinula i okončala svoje rvanje sa životom.
Po kazivanju Milijane Vemić, udate Mrvaljević, Vidosavine sestrične, ona se udala u Tušinu, za Radomana Cerovića. Po prilici, to bilo zimsko vreme i dok su svatovi s nevestom sa Aluga preko golometnih Jezera, izgleda po snegu i velikom mrazu, stigli do Tušine, ona se nesrećnica prehladila, dobila tešku upalu pluća i nakon samo sedam dana umrla. O tome ima i pesma koja veli: “Sedam dana nevovala, sedam dana bolovala…”
Opevana u pesmi
O podvigu Đurđe Simićević, pored brojnih hronika i zapisa, izvijeni su i mnogi stihovi. U jednoj od tih pesama, viteški i junački čin Đurđe Simićević ovako je “opisan”:
“Ona žena ko ostale nije,
Mrtvo čedo od svatova krije,
Da svatovsko veselje ne kvari,
Tako su je vaspitali stari;
Da se zbog nje ne zametne kavga,
I zbog Boža Pekovića Aga…”
Primer Marka Miljanova
“Jedna arbanaška udovica – ženila sina, jedinca. Svatovi dovedoše nevjestu. Pošto se večeralo, počelo se pjevat i igrat. Mladoženja ojde da pregleda konje svatovske. Konj ga udari nogom u čelo i on pade mrtav. Majka ga nađe mrtva. Metnu ga u jasle i pokri sijenom da ga drugi ne nađu i ne kažu. Pa je ižljegla među svatove, igrala i pjevala, mložila veselje.
Kad bi koji svat reka: ‘Iziđi, Redžo, đe se kriješ, zove te nevjesta da igraš!’ – majka mu je svakad iskočila u kolo, govoreći: ‘Zagovorio se nešto moj Redžo, ja ću umjesto njega igrati sa svatima i sa snajom!’
Ujutru, kad je vakat bio da se ide u crkvu na vjenčanje, svatovi i nevjesta su gotovi bili. Majka je otišla sa slugom u izbu, obukla sinu najljepše haljine, pa ga mrtva donesoše među svatovima. Tu je sjela kod njega, tužeći mu kaževala da ga čeka nevjesta i svatovi da idu na vjenčanje u crkvu”, piše Marko Miljanov u svojim “Primerima čojstva i junaštva”.
