Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Kad je tragedijom pokošeni svekar Jovan – Nona Simićević poslušao umne reči svoje snahe Đurđe, koja ga je nad mrtvim sinom, njegovim unukom Milunom, zakumila da zaustavi dalje prolivanje krvi, jer se rane krvlju ne leče, naredio je da se uputi jedno momče vešto putevima preko Sinjavine i Semolja da na konju požuri za svatovima i kaže im šta se desilo.
Crni glas sa Aluga
Bio je već suton kad su svatovi na umornim i oznojenim konjima prispeli u Gornju Moraču. Još nisu bili posedali za sofru, još su odjekivale pesme i puške dobrodošlice uz litice nebotika i orlosedina Tali, Pockog vrha, Đeda i Sumora, na jednoj, i Gradišta, Moračkih stolova i Orlovače na drugoj strani, kad je pred kuću Žugića pristigao abernik sa Aluga i od novostečenih prijatelja Simićevića doneo crni glas.
Nastao je ledeni muk. Neizmernu radost i veselje zamenile su beskrajna žalost i tuga do neba. Barjaktar je savio barjak i svadba se petvorila u očajanje.
Prvi se pribrao i oglasio prstenski dever Božo Peković:
– Braćo i prijatelji, vi vidite šta vam je činiti, a ja znam šta je moje. Ja sam ispalio taj prokleti metak i u crno zavio i dom naših novih prijatelja Simićevića, ali i svoj i dom moga brata Perute i ja iz ovih stopa idem na Cetinje da mi gospodar sudi i odredi šta je moje, da u tamnici ispostim neoprostivi greh i ako je moguće glavom podmirim krvavi dug koji sam neradeći zaradio, da životom platim život tog nesrećnog deteta…
Čim je stigao na Cetinje i gospodaru predao okrvavljeno oružje i ispričao šta je učinio, Božo je zatvoren s nikakvom nadom da će, uprkos svim svojim vojničkim zaslugama, skoro videti beli dan jer je svojim nehatom teško ranio pleme šaransko, zacrnio kuću Simićevića i, konačno, ubio jednog budućeg gospodarevog vojnika i branioca otadžbine.
Ledeni muk
Umni Moračani i Uskoci – bilo je tu, po prilici, i sveštenika iz moračke lavre nad Svetigorom i manastira Podmalinsko – počeli da traže puteve i grade mostove, da ugovaraju kumstvo Pekovića i Simićevića. Kada su svi pristali i umir je ugovoren.
U urečeni dan na Alugama, pred kuću Toma Simićevića, ne bez strepnje, sjatilo se pleme šaransko, svi Simićevići i njihovi nebrojeni prijatelji i kumovi. Bilo je dobro odjutrilo kad se na bregu naspram kuće, pojavila masa, pretežno biranih Pekovića i Žugića, ali i više drugih uglednih Moračana i Uskoka sa dva sveštenika na čelu. Na nekoliko koraka ispred njih išla su dvojica i nosili kolevke u rukama – u jednoj Spasoje Savin Peković, sinčić najbližeg rođaka Boža Pekovića, a u drugoj Božova kćerka Milka, nije još imala ni godinu dana.
Kad su ugledali kuću Toma Simićevića i ogromnu masu sveta pred njom, svi su, kao po komandi, kleknuli na kolena i poskidali kape, a onda je jedan od onih koji je nosio kolevku zazvao Jovana – Nonu Simićevića, glavu porodice:
– O Jovane Simićeviću, primi jutros kumstvo, kumimo te Bogom i Svetim Jovanom!
Pred kućom Simićevića je vladao muk. Potrajalo je to tek nekoliko trenutaka, a izgledalo je kao večnost. Oni koji su nosili kolevke ustali su, a za njima i svi koji su ih pratili, i s kapama u rukama krenuli da se spuštaju niz padinu ka dolini i kući Simićevića.
Još jednom je bez odziva ostalo njihovo dozivanje i molba za kumstvo, a kad su na pedesetak koraka od kuće i zanemele mase pred kojom je stajao okamenjeni starac Jovan – Nona Simićević i po treći put kleknuli i u glas počeli da dozivaju, iz mase se odjednom izdvojila Đurđa Simićević, sva u crnini, i onako stasita krenula k njima.
Prišla je onoj dvojici koji su nosili kolevke, podigla ih na noge, stavila im kape na glave, a onda se poljubila i s jednim i s drugim i glasno, da svi čuju, izgovorila:
– Dobro došli! Neka vam je prosta krv moga Miluna i neka nam je srećno kumstvo!
Zalečili ljutu ranu
Pekovići i Žugići, njihovi prijatelji, rođaci i plemenici, nisu, kako su u prvi mah bili naumili, išli u Šarance na sahranu malog Miluna. Savetovali im ljudi i s jedne i s druge strane da je rana živa, da se prosuta krv još nije ohladila – da još nije sigurno kako bi ih Simićevići primili. Da je bolje i pametnije ostaviti i pričekati da vreme učini svoje i da se čela ohlade, a onda poraditi da se kumstvom ljuta rana zaleči i koliko-toliko izvida – da se na taj način prijateljstvo obnovi i pritvrdi.
Uloga Đorđija Žugića
Posebnu ulogu u ugovaranju kumstva odigrao je i najveću zaslugu imao Đurđin brat, ugledni Đorđije Žugić. Nije bilo lako, trebalo je i vremena i strpljenja. Trebalo je odobrovoljiti i smiriti Milunove stričeve, njegovog teško ranjenog oca Toma, a naročito ucveljenu i ojađenu majku Đurđu na čijim je rukama izdahnuo njen mezimac, i bolom skrhanog dedu Jovana – Nonu, čije je staračko srce pokosila tako iznenadna i surova smrt njegovog najmlađeg i najdražeg unuka.
