Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca.
Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
U masi koja je pratila svatove, malo podalje i nekako sa strane, stajala je i Đurđa i u naručju držala sinčića Miluna. Kad je Božo Peković ispalio taj nesrećonosni metak iz svog levora, mali Milun je bolno i jedva čujno pisnuo u majčinom naručju i zamuknuo pre nego što se pucanj i razlegao.
Ojađena majka je u trenu ugledala crveni, krvavi cvet na njegovoj glavi i u magnovanju ga još snažnije prigrlila i prekrila strukom, a onda se brzo izmakla iz uzavrele, razdragane gomile u kojoj niko nije ni čuo predsmrtni vrisak malog Miluna. Utrčala je u svoju kuću, položila mrtvog sinčića u kolevku, pokrila ga kao da spava i počela da ljulja kolevku. Nekima koji su potom ulazili u kuću, izgleda i rekla da se mali uplašio pucnjave pa zaspao i pokazala im rukom da ćute da ga ne bi probudili.
Mladoj majci Đurđi se kidalo srce od tuge, ali nije puštala ni glasa ni suze. Skamenila se pored kolevke i u očajanju prebirala šta bi se moglo dogoditi ako bi sad, u sred najvećeg veselja, zakukala. Njen bol je nađačao strah da bi se golema radost i veselje mogli pretvoriti u tragediju neslućenih razmera i izroditi u krvoproliće, da bi ljudi, zagrejani pićem, pre svih njen svekar, muž i deveri, mogli izgubiti razum, trgnuti oružje i krenuti u osvetu, da ubiju nekoga od nedužnih svatova.
Setila se i svoje zlosrećne deveričine Save, da bi i njoj, ni krivoj ni dužnoj, mogla uzeti navaku i pomutiti sreću – da je na najradosniji dan nazovu baksuznicom i zlonosnicom i da je zbog toga, i u rodu i u domu, dok je živa gledaju popreko i prekorno…
Kad su svatovi na besnim konjima zamakli put Sinjavine i kad se napolju stišala pesma i prestalo razdragano podvriskivanje i tradicionalno dozivanje odive, koja odlazi u novi dom, sve da bi joj se tako tobož deca uvrgla na ujčevinu, Đurđa je ustala i krenula iz kuće. Na pragu se srela sa svekrom Jovanom – Nonom, koji je odmah zapazio setu i bledilo na njenom lepom licu:
– Kamo ti mali, snašo? – upitao svekar, a neki led mu počeo stezati srce.
– Spava – jedva čujno, promuklim i drhtavim glasom izustila Đurđa.
– Kako spava?! – zavapio starac, već siguran da se neko veliko zlo desilo.
– Spava, zaspao zanavek, nikad nam se više probuditi neće – kazala kroz suze Đurđa i jecajući sklopila krvave ruke svekru oko vrata…
Kad je čuo šta mu je snaha Đurđa kazala i shvatio da je izgubio najmlađe unuče, mezimca Miluna, nesretni deda Jovan – Nona je uleteo u kuću, podigao pokrivač sa kolevke i zalelekao iz sveg glasa. Nastao je opšti kolež i umesto maločašnje pesme i veselja uz Pirlitor se razlegli leleci i kukanje.
Neki se odmah počeli laćati oružja i krenuli da sedlaju konje, da idu u poteru za svatovima i osvete malog Miluna. Kad je to videla, Đurđa kleknula pred svekra, skinula maramu i zavila mu je oko nogu:
– Ne daj, ne daj rana ti Milunovih da idu, dosta je danas bilo pogibije i krvi, niko to nije uradio zlaradice, a i šta je bolje od toga, sve da ih pobiju ne mogu nam Miluna vratiti. Krv se krvlju ne pere i krvlju se rane ne leče…
Zaprepašten snahinim rečima i zadivljen njenom snagom i razumom, starac se brzo pribrao i kazao da se Đurđina pita i da svak ima da ostane gde se zatekao…
Strašan san
U legendama ispredenim o tragediji na Alugama i podvigu Đurđe Simićević, a to je naglašeno i u pesmama i pojedinim napisima o ovom slučaju, ona je na dan veselja ustala nevesela. Zapazio to njen umni svekar Jovan – Nona, koji je očigledno mnogo voleo tu snahu, pa je u zgodnoj prilici besprimetno prizvao i upitao kakva je muka, zašto je nevesela u tolikom veselju, da je ko nije nešto uvredio ili naljutio. Ona mu, gotovo kroz suze, kazala da je grdan san usnila: kao, na sred njihovog imanja zinuo veliki ponor, a odozgo od Sinjavine udarila mutna bujica koja je zahvatila njenu kolevku i u ponor odnela Miluna.
Na tu priču se smrkao i stari Jovan, ali pokušao da smiri i oveseli snahu:
– Ma kakav san i tarakovine, san je laža a bog je istina, dete moje. Svevišnji koji sve vidi mora nagraditi tvoju dobrotu…
Đurđa u pesmi i priči
Podvižnički čin Đurđe Simićević za 130 godina je poprimio obeležja prave legende i u više navrata pretakan u pesme i priče. Njen unuk Milorad Vemić je bio inicijator i inspirator Mojkovčanki Dari Nedić da sroči desetaručku pesmu o ovoj tragediji, koju gdekoji guslar i danas izvija uz strune ovog drevnog instrumenta ( Milorad Vemić će tu unekoliko proširenu i dorađenu pesmu pod naslovom “Durmitorske snahe i odive” uneti i u svoju knjigu pod naslovom “Rodu svome”). O tom slučaju piše i Todor Savov Srdanović u knjizi “Legende i predanja Durmitoraca”, kao i Anka Žugić (Đurđa je bila sestra njenog deda Đorđija Žugića) u knjizi “Razgrni žar”. Ipak, najlepša i najsveobuhvatnija je priča “Pozlaćene rane” čiji je autor profesor Danica Vuković (sa Đurđom je bila u istom srodstvu kao i Anka Žugić), a objavljena je 1988. godine u njenoj knjizi “Stihovi i proza”.
