Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
I Simićevići iz Šaranaca, kao i svi Šaranci, vele da potiču iz Hercegovine, iz Plane kod Bileće, da je i njihov prapredak pobegao iz prapostojbine od zuluma turskoga i doselio u dolinu Zete, u Bjelopavliće, još krajem 15. ili početkom 16. veka. Odatle se nedugo potom preselio u Planu kod Kolašina, koja se, biće, do tada nekako drugačije zvala pa je novodoseljenici prekrstili i dali joj ime koje i danas stoji kako bi sačuvali uspomenu na rodni kraj.
Kako, po svemu sudeći, ni tu nije bilo stojnice i mira od Turaka iz obližnjeg Kolašina, zloglasnog turskog utvrđenja, seoba je nastavljena. Skrasili su se na istočnom delu durmitorske visoravni, pod pazuhom Sinjavine i Pirlitora – nad liticama leve obale kanjona Tare.
Prosci iz Gornje Morače
Negde u ranu jesen 1883. godine, u selo Aluge, u kuću Jakova Simićevića, jedne noći su banuli prosci. Potegli iz Gornje Morače, pregazili Semolj i Sinjavinu, da za mladoženju Perutu Žugića ištu Savu, kćerku Jovanovog sina Jakova, lepoticu i domodržnicu o kojoj je dobar glas dopro i do ovog tvrdog uskočkog gnezda.
Ne zna se da li su se dvoje mladih može biti tog leta videli i zavoleli na čuvenom ilindanskom saboru na Sinjavini, “na Ružici za Borovom glavom”, tek te noći se u neko doba ispred Jakovove kuće glasnula puška i obznanila da je Sava zaručena i da su Simićevići stekli nove prijatelje.
Svadba, po prilici, nije dugo odlagana – valjalo je za lepih jesenjih dana prebroditi Semolj i Sinjavinu, jer kad legnu magle jesenje i krenu mećave tu puteve pogube i oni koji su tu rođeni. Na Aluge banulo 50 svata na 50 ata, sve biranih Moračana i Uskoka, a kod kuće Savinog oca Jakovova, okupili se rođaci, bratstvenici i plemenici, da ih kako valja i dolikuje dočekaju.
Ispraćaj svatova
Sutradan veselje. Sleglo se pleme šaransko da isprati Savu, da isprati svatove kojima je valjalo na kratkom danu prevaliti tako daleki put i stići do Gornje Morače, gde će svadbovanje potrajati još dva dana. Svi se trudili da ih što bolje ugoste, a posebno mlada nevesta Đurđa, supruga Jakovovog brata Toma, za koju je to bila dvostruka radost: em joj se udaje deveričina Sava, em ide u kuću Žugića, u njen rod, jer je i ona bila od Žugića iz Novakovića. Letela i neumorno posluživala, gledala da svima ugodi, ali nije zaboravljala ni na svoje četvoro sitne dece – kćerkice Milevu i Nedu, četvorogodišnjeg sina Miliju i posebno na jednoipogodišnjeg Miluna.
Kad je ispred podne, kako je to bio običaj, stari svat zapovedio da se “vojska” kreće, da deveri prihvate snahu i svatovi da pritežu opanke i kolane, zaorila se pesma i radosni poklici onih koji su ih pratili i na taj način im još jednom čestitali nevestu, sretnjikali prijateljstvo i zaželeli im sreću putu.
Da odgovori na prijateljske pesme i zdravice, izlazeći iz kuće i držeći nevestu pod rukom, svoj “gaser” je iza silava potegao prstenski dever, mladoženjin brat od tetke, Božo Peković, već glasoviti junak sa Vučjega dola. Opalio je, kako se posle pričalo, samo jedan metak, ali – da li iz nehata ili zato što se u tom trenu malo okliznuo i posrnuo – cev oružja nije okrenuo ni prema Durmitoru ni prema Pirlitoru…
Šaranska bratstva
Po sačuvanom predanju najpoznatija šaranska bratstva Bojovići, Džakovići, Zukovići i Simićevići, potiču od Raiča. On je, po tom predanju, imao sinove Boja, Džaka, Zuka i Simića od kojih su se vremenom razvila ova bratstva.
Simićev sin Jovan – Nona, za kojeg jedan od hroničara Šaranaca, Vule Knežević, veli da je, iako nepismen, bio veliki pametar, razgovordžija i umna glava, da je, pored ostalog, napamet znao više od sto epskih narodnih pesama, koje je veoma lepo pevao uz gusle – imao je sinove Jakova, Miletu, Janka, Toma, Đorđija i Mirka.
Svi oni su se, uglavnom, naselili na prostoru današnjeg sela Aluge, na periferiji durmitorske površi, na nekadašnjem karavanskom drumu koji je od Dubrovnika ovuda vodio prema Taslidži, odnosno Pljevljima, a odatle prema Sarajevu na jednoj i Beogradu, odnosno Carigradu na drugoj strani.
Božo Peković
– Božo Agov Peković rođen je po svoj prilici negđe oko 1860. godine – veli njegov bliski rođak Milivoje Peković, istrajni i pouzdani hroničar i istraživač rodoslova i bratstveničke istorije ovog glasitog i veoma brojnog i razuđenog bratstva. – Otac mu Ago, kome je kršteno ime bilo Tomo, bio perjanik na dvoru na Cetinju, a Božo je “omirisao barut” i pročuo se junaštvom već 1876. godine u boju na Vučjem Dolu, iako je, izgleda, još bio nepunoletan.
Do danas je ostala priča kako ga je majka, dok ga je spremala u taj ljuti i odsudni boj, u kojem je, inače, učestvovalo 19 Pekovića, učila da se čuva: “Nemoj, vala, ‘itati da si među prvima i najhrabrijima, još ti je mlado čelo za to mjesto, a nebojšu prvoga zrno sretne, ma nemoj ni zaostajati, da si među potonjima, jer i te nekako zrno nađe prije od ostalih…”
Zbog ispoljene hrabrosti i umešnosti, Božo je dugo komandovao četom gornjomoračkom i bio na prvoj borbenoj liniji sve do Mojkovačke epopeje. Kad je tu rana dopao njegov bliski rođak, brat od stica Đuro Peković, oficir, Božo je preuzeo komandu nad njegovom brigadom. Sve su to bili razlozi da na njegovim prsima, uz ostala odličja i priznanja, zablista i Zlatna Obilića medalja za hrabrost i krst Svetog Save.
