Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Maraš Ljuljđuraj je iz kuće Berišaja pobegao peške, bez cipela, bez jakne. Prihvatila ga je jedna malesorska porodica, došla mu posle braća i rođaci, koji su uspeli da ga za 15 dana, prebace u Jugoslaviju gde se odmah prijavio policiji.
Odležao je pola godine u istražnom zatvoru, a potom ga je Okružni sud u Titogradu, pošto je prikupio sve dokaze iz Detroita, oslobodio jer je utvrđeno da je ubistva počinio u nužnoj odbrani.
Novi život
– Meni je tada bilo osam godina i bio sam u školi. Sat vremena kasnije, Berišaji su banuli na vrata škole i tražili me, ali me direktor nije dao, mada nije znao ko me i zašto traži. Malo potom, po mene je došla majka s nekim rođacima i tako sam izbegao osvetu.
Taj krvavi obračun u Detroitu iz korena je promenio život porodice Ljuljđuraj. Uviđajući našta su sve spremni Berišaji, pogotovu kad su čuli da se jedan od njih, Đon, nad grobom oca i brata zakleo i dao besu da će se osvetiti, braća Ljuljđuraji su se raselili po Americi, malog Kolju su vratili kod oca u Crnu Goru, a u Detroitu je ostala samo Maraševa supruga Marija sa ćerkicom Ljiljanom.
Maraš Ljuljđuraj je u tadašnjem Titogradu započeo novi život. Zaposlio se u Kombinatu aluminijuma, gde je potom kao marljiv radnik dobio stan i zaradio penziju. Svaki slobodni trenutak provodio je u Donjem Selištu, u kanjonu Cijevne. Stizale su do njega pretnje Berišaja, ali je on znao da oni neće i ne smeju sami, lično, da izvrše osvetu, pogotovu kad je čuo da je Đon Berišaj dolazio nekoliko puta u Crnu Goru i raspitivao se da li ima neko ko bi za novac smakao Maraša Ljuljđuraja ili njegovog sina.
– Prema informacijama do kojih sam došao – nastavljao je svojevremeno svoje kazivanje Kolja Ljuljđuraj – Đon Bertišaj se u novije vreme obogatio na mutnim poslovima krijumčarenja ljudi i falsifikovanja dokumenata. Za jednog čoveka koga ilegalno prebaci i nastani u Americi ili negde izvan Albanije, naplaćivao je 10.000 do 12.000 dolara, a u poslednjih desetak godina prošlog veka, to je poznato, bilo je mnogo onih koji su na sve načine nastojali da pobegnu iz ove nesrećne zemlje.
U proleće 2001. godine, Đon Berišaj se, po saznanjima Kolje Ljuljđuraja, u Skoplju sreo sa Arbenom Popajem, tada četrdesetogodišnjim Skadraninom, zvanično vlasnikom kafane “Marčelo”, a u stvari sitnim švercerom i kriminalcem koji je svakodnevno krstario od Skadra do Tuzi i bavio se mutnim poslovima.
Pucanj u potiljak
Kako je sud utvrdio, Popaj je, uz pomoć Skadranina Ćekaja Keljmendija, pretposlednjeg julskog dana 2001. angažovao Paulina Bujaja i Gzima Naćaja i ugovorio s njima da za 11.000 dolara likvidiraju Ljuljđuraja. Dva dana kasnije, odveo ih je u Tuzi, pokazao im kuću i vozilo, a potom na obližnjem kupalištu na Cijevni i samog Maraša Ljuljđuraja. Naćaj i Bujaj su se nekoliko dana posle muvali tuda i merkali kad Ljuljđuraj dolazi na kupanje i kad se vraća.
Bilo je tako i 5. avgusta. Pred mrak, oni su napustili kupalište, izašli na put i zaputili se prema Donjem Selištu. Ubrzo ih je sustigao crveni “golf” za čijim je volanom sedeo Maraš. Stopirali su ga i zamolili da ih preveze do granice kako bi se ilegalno vratili u Albaniju, pošto im je, policija oduzela pasoše. On je pristao.
Naćaj je seo na mesto suvozača, a Bujaj pozadi. Pošto je Ljuljđuraj, izgleda, vozio brzo i kad su shvatili da ga u vožnji ne mogu ubiti bez rizika od sletanja u korito reke, Naćaj se iznenada “prisetio” da je tobož zaboravio torbu u nekoj obližnjoj kafani.
Ljuljđuraj je usporio i na prvom malom proširenju se okrenuo u nameri da se vrati, ali mu je Bujaj tog trenutka ispalio metak u potiljak, a Naćaj ugrabio volan i vozilo skrenuo da udari u obalu. Potom su iskočili iz kola i peške se zaputili prema jugoslovensko-albanskoj granici, ali se Naćaj ubrzo vratio, izvadio iz džepa ceduljicu i stavio je na telo već mrtvog Maraša Ljuljđuraja. Na njoj je na albanskom pisalo: “Osvetio sam krv Berišaja.”
Unajmio ubice da vrati dug
Arben Popaj je, izgleda, upao u mreže Đona Berišaja, zadužio se, po prilici za nekih 50.000 dolara, a ovaj je potom počeo da ga ucenjuje i traži od njega da za taj novac ubije ili organizuje ubistvo Maraša Ljuljđuraja. Popaj je pristao, ali je cenu, izgleda, udvostručio. Bilo kako bilo, tek on je negde od kraja juna 2001. godine počeo da dolazi u Tuzi, barem dva puta sedmično, da se raspituje za Maraša Ljuljđuraja i merka kud se kreće, a onda i angažovao Bujaja i Naćaja da izvrše likvidaciju.
Mrijina sudbina
Maraševa sestra Mrija nije napustila muža, ostala je u kući Berišaja, jer nije htela da se odvoji od sina:
– Tri ili četiri meseca kasnije – ispričao mi je svojevremeno Marašev sin Kolja Ljuljđuraj – Berišaji su organizovali i potplatili dva crnca da nam zapale kuću u Detritu u kojoj su te noći bile samo moja majka i sestra. Majka je ipak na vreme opazila vatru i uspela da izađe i iznese sestru, vatrogasci su ugasili požar, a policija je uhvatila palikuće, pošto je jedan od njih zadobio opekotine. Ispostavilo se da je požar naručen preko posrednika, odnosno da se Berišajima ne može dokazati krivica.
Pošto nije moglo da se dokaže da su Berišaji organizovali i platili podmetanje požara na kući Maraša Ljuljđuraja u Detroitu, oni su, kako je svojevremeno tvrdio Marašev sin Kolja, ubrzo nastavili s osvetom tako što su zadavili svoju snahu, Maraševu sestru Mriju. Odgovornost je preuzeo njen muž Tuš. Osuđen je na 15 godina zatvora, ali je ležao više od 20 zbog lošeg vladanja, a po izlasku iz zatvora se počeo baviti kriminalom i ubrzo ponovo dospeo iza rešetaka.
– Mi, međutim, znamo da on nije ubio Mriju već njegov brat Đon uz pomoć majke i da su je prethodno krvnički mučili. To je potvrdio i sam Tuš u nekoliko pisama koja je iz zatvora pisao i pravdao se mome ocu – kaže Kolja.
