Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca.
Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Iako je na istorijskom skupu Malisora u Tuzima, ukinuta krvna osveta, bilo je i onih koji nisu ispoštovali sveti dogovor, pa su svojim delima tako pribavili večitu sramotu i prezir, ne samo ljudi ovoga kraja.
Šezdesetogodišnji Maraš Ljuljđuraj iz Donjeg Selišta u kanjonu Cijevne ubijen je 2001. godine, od strane dvojice plaćenih ubica koji su uhvaćeni i godinu dana kasnije i osuđeni. Tom presudom stavljena je tačka na jednu, po nečasnosti nezapamćenu krvnu osvetu u Malesiji. Osvetu su ovog puta, preko date i više od trideset godina poštovane bese, mimo “pravila” tog krvavog zakona Leke Dukađinija, mimo atavističkih ali viteških i među ovim gorštacima vekovima poštovanih običaja, izvršile plaćene ubice!
Sumorna priča iz Detroita
Ova sumorna priča počinje daleke 1975. godine u Americi, u Detroitu, gde su se nekoliko godina ranije sudbinski ukrstili putevi dve porodice Albanaca iz Malesije i sa Kosmeta.
Emigrantski vetrovi i čežnja za mestom pod suncem gde se lakše i bolje živi odvela je preko okeana sedamdesetih godina prošlog veka i Maraša Ljuljđuraja iz Donjeg Selišta u kanjonu Cijevne i njegovo četvoro braće. Stanili su se u Detroitu gde je, sa pet sinova, već bio dospeo i sedamdesetogodišnji Ljazder Berišaj iz okoline Đakovice.
– Mi se do tada nismo poznavali sa Berišajima – sećao se svojevremeno Kolja Ljuljđuraj, sin ubijenog Maraša Ljuljđuraja, koji je imao samo tri godine kada je sa roditeljima, tetkama i stričevima dospeo u Ameriku. – Stari Ljazder je jednog dana zakucao na naša vrata i po starinskim običajima zaprosio moju tetku Mriju – imala je tada samo dvadeset godina – za svog najmlađeg sina Tuša. Tek kad je ona otišla u tu kuću saznali smo da su Berišaji svojevremeno pobegli iz severne Albanije na Kosovo zbog krvne osvete i da se ni tu, u strahu da će ih stići osvetnička ruka, nisu mogli skrasiti. Prijateljstvo Ljuljđuraja i Berišaja je potrajalo jedva godinu dana. Mrija Ljuljđuraj je u braku sa Tušom Berišajem rodila sina Roberta, a kad su svađe i maltretiranja i od muža i od ostalih u porodici dostigli kulminaciju, uzela je dete i vratila se u rod.
– Tako je počela da raste mržnja između naše dve porodice – sećao se, dalje, Mrijin bratanić Kolja Ljuljđuraj. – Nije bilo nekih otvorenih svađa i sukoba, ali se jednostavno dizao nevidljivi zid mržnje i netrpeljivosti. Moj otac Maraš, kao glava porodice, koji je očigledno slutio s kim ima posla, bio je oprezan. Tako je jedne noći uspeo da preduhitri i uhvati dva naoružana crnca koji su se motali oko naše kuće i koji su kasnije priznali da su po nalogu i, naravno, uz obećanu nagradu Berišaja, vrebali priliku da ga ubiju.
Kobni poziv
Nastupio je potom ipak period kakvog-takvog mira. Mrija se vratila sa detetom mužu i izgledalo je da će život krenuti normalnim kolosekom, da će nadvladati razum i dobra volja…
A onda, u jesen 1975. godine, stari Ljazder Berišaj, poziva jednog dana svog prijatelja Maraša Ljuljđuraja da mu dođe u goste kako bi mu, pored ostalog, vratio i neki novac, oko tri hiljade dolara, koji mu je dugovao.
– Ne sumnjajući ništa rđavo, moj otac je pošao u kuću Berišaja – kazivao je dalje Kolja Ljuljđuraj. – Kako mi je kasnije bezbroj puta pričao, a kako će to utvrditi i policija i sud, sve je izgledalo normalno. Sačekao ga stari prijatelj, njegova žena i jedna snaha. Poslužili ga, kako priliči, pićem i kavom, a kad je trebalo da mu predaju novac, iz neke sporedne sobe izletio Ljazderov sin Zef Berišaj i bez predomišljanja počeo da puca. Moj otac, koji je tada imao oko trideset i pet godina, ugrabio na vreme da se zakloni iza starog Ljazdera, da ga kao štit postavi ispred sebe. Pošto Zef nije odustajao od namjere da ga ubije, pištolj je potegao i moj otac, koji se od oružja nikada nije odvajao. Ispalio je nekoliko metaka, a kad je čuo kako je Zef jauknuo i da mu je oružje ispalo iz ruku, sunuo je na zaključana vrata da pobegne. Čuo je potom glas starog Ljazdera: “Stani, kurvin sine, nećeš danas pobeć’!” Okrenuo se munjevito i suočio sa uperenim pištoljem u Ljazderovim rukama. Bio je brži i od starog i opalio samo jedan metak koji je, kako će se kasnije ispostaviti, bio smrtonosan – ranama je, pored Zefa, koji je na mestu bio mrtav, podlegao i njegov otac…
Prijateljstvo umesto osvete
Deset godina posle tog istorijskog, sudbinskog skupa Malisora u Tuzima kada su odlučili da ukinu krvnu osvetu i položenog velikog ispita na kojem se istog dana našla ta sveta odluka, u Tuzima se dogodila nesreća, istovetna onoj koju je doživela porodica Frljučkić i koja je bila neposredan povod za ovaj istorijski čin: šestogodišnji Nuo Ljekočaj stradao je pod točkovima vozila tetovske registracije.
Otac nesretnog mališana, Kolja, i deda Đerđ, kako priliči ljudima od reči i časti, primili su u kuću rodbinu vozača Sadrije Deharija i oprostili. Velika nesreća se tako pretvorila u veliko prijateljstvo. Zajedno sa nekoliko viđenijih saplemenika, u Tetovo su potom otputovali Ljekočaji i tamo je obavljen svečani čin kumstva između dve unesrećene porodice…
Presuda ubicama
U leto 2002. godine, Okružni sud u Skadru je osudio tada dvadesettrogodišnjeg Paulina Bujaja iz obližnjeg prigraničnog mesta Selce na doživotnu robiju zato što je godinu dana ranije, kao plaćeni ubica, lišio života šezdesetogodišnjeg Maraša Ljuljđuraja iz Donjeg Selišta u kanjonu Cijevne, opština Podgorica, a njegovog četiri godine starijeg komšiju i pajtaša Gzima Naćaja na dvadeset i dve godine zatvora zbog pomaganja u izvršenju tog svirepog i podmuklog ubistva, dok su, zbog podstrekavanja na zločin i pomaganja, na po dve godine zatvora osuđeni tada tridesetogodišnji Ćekaj Keljmendi i deset godina stariji Arben Popaj, kojima je suđeno u odsustvu.
