Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
U Titogradu pogibe sin Selima Frljučkića iz Tuzi. Dvanaestogodišnjeg Suada, najboljeg đaka u školi i najomiljenijeg i u školi i u mestu, bez zle namere ubi čovek kolima na jednoj raskrsnici u centru grada i nanese veliki bol i njegovim roditeljima, i drugovima i nastavnicima, i svim ljudima iz Malesije, prostrane brdsko ravničarske krajine koja se od Titograda proteže prema albanskoj granici. Ni pre ni posle ne bi takve žalbe i sahrane.
Plemeniti poduhvat
Po viteškim nepisanim brđanskim zakonima i običajima, dođoše plemeniti gorštaci, znani i neznani, da Selimu, jednom od najviđenijih i najuglednijih među njima, izjave saučešće i olakšaju bol za nenadoknadivim izgubom. A na licima i u očima svih se čitalo jedno neizgovoreno, zlokobno pitanje: Hoće li Selim osvetiti sina?
A Selim, nesretni i ojađeni otac, “pročitao” poglede, razumeo neizgovoreno i u trenu pobedio tugu i bol, presekao zloslutni muk: nad mrtvom glavom mezimca zakle braću, prijatelje, rođake i plemenike, zakle ih krvlju poginulog sina, da ostave oružje, nek na njega rđa počine, i primi ruku saučešća od braće i rođaka svog krvnika…
Ovako je bilo pre pedeset i dve godine i ovako sam šest godina kasnije, juna 1975, počeo jedan zapis iz Malesije o tom događaju koji će nesumnjivo označiti istorijsku i sudbinsku prekretnicu u ovom kraju.
Tog dana velike žalosti i tuge u kući Selima Frljučkića, ganuti razboritošću, strašnim bolom posečenog oca, najugledniji plemenici ovog nemirnog prigraničnog kraja od Prokletija do Skadarskog jezera, gde se vekovima poštovao surovi nepisani zakon Leke Dukađinija “zub za zub, glavu za glavu”, gde se i opora reč krvlju plaćala, krenuše u jedan od najplemenitijih i najrevolucionarnijih poduhvata u svojoj burnoj istoriji. Krenuše da iskorene krvnu osvetu, strašno nasleđe i breme iz vremena bezakonja; da više nikad ne bude busija i bedemima opasanih domova, da više nikad ne bude straha nedužnih, da mine bezumlje i umesto oružja sude ljudi. Krenuše da izmire zavađene, da otvore godinama neotvarana vrata tvrdih avlija i u život vrate muške glave, koje se, ni krive ni dužne, kriju iza tih zidova.
Početak nove ere
U Malesiji se i danas pamti, da su za ovaj poduhvat, podstreknut činom Selika Frljučkića, posebno zaslužni tada bili najugledniji među njima. A zaslužan je, ustvari, najviše ovaj narod. On je poverovao i pomogao da se raskinu krvavi lanci osveta i stradanja, koje je decenijama pas pasu dodavao i ostavljao u nasleđe. Ta vera i oduševljenje najbolje se potvrdilo upravo tog 28. juna 1970. godine kada se na većanje u Omladinskom domu u Tuzima okupilo tri stotine najviđenijih i najuticajnijih Malisora iz Hota, Gruda, Zatrijepča, Fundine, Luhara, Ledine, Vranja, Vladna i drugih krajeva tadašnje titogradske opštine gde žive pripadnici albanske narodnosti. Veliku odluku je pred Domom čekalo još gotovo deset puta toliko naroda.
U sali je tada izgovorena “besa”, valjda najsvetija i najtvrđa reč u govoru ovoga naroda. Na toj reči, po viteškom običaju, ponosni gorštaci su “uhvatili veru” i kao na maču ljutom ukrstili i sklopili ruke u znak večnog prijateljstva i ljubavi, poverenja i poštovanja. Taj veliki dan se od tada nekako sudbinski upleo u živote ovih ljudi kao da od tada sve počinje – od njega se sve računa kao od nove ere…
Istorijski dogovor
Imena uglednih ljudi iz Malesije koji su doprineli da se izvede plemeniti poduhvat i postigne istorijski dogovor, koji je krvnu osvetu poslao u zaborav u Malesiji pamte i danas: Ibrahim Drešević, Paško Dušaj, Marko Đolević, Demuš Đoković, Nikola Đonaj, Đerđ Đokaj… Neće propustiti da vam spomenu ugledne plemenike Nua Junčaja iz Druma, Nikolu Ljekočaja iz Zatrijepča, Maraša Maraševića iz Koća, Maraša Dedvukaja iz Hota, Ahmeta Đokaja iz Gruda, Viktora Perkaja iz Fundine, ili Nikolu Ivezaja, Bećira Akšabanovića, Ljucu Ljucaja, Đoka Uljaja i druge. S velikim poštovanjem se sećaju i starog Marka Margiljaja iz Zatrijepča ili Nike Camaja iz Vuksanlekića i Selmana Dukaja iz Gruda – ili zasluga popa Đorđa Markstjepaja i hodže Redžepa Likovića…
Velika proba
Istog dana, samo nekoliko sati nakon što su najviđeniji i najuticajniji ljudi i prvaci iz svih albanskih bratstava i plemena u Malesiji dali besu i potpisali svečanu zakletvu da će prekinuti sa krvnim osvetama, ona se našla na velikom ispitu i probi.
U tada titogradskom naselju Konik došlo je do svađe između Marka Ljucovića i njegovog vršnjaka Leke Junčaja. Uzavrela krv mladih ljudi, sevnule opore reči, a onda i oružje, i Leka Junčaj poginuo. “Besa” je ipak održana i krvavo kolo osvete nije ponovo zaigrano, ponajviše zahvaljujući razumu i razboritosti rodbine poginulog, ali i ponašanju porodice ubice, odnosno njegove braće Toma, Pjetra i Đoke. Oni su porodici Junačaj uputili saučešće koje je javno pročitano nad grobom poginulog.
Ljucovići su, pored ostalog, istakli da je čin njihovog brata bio nemilosrdan i neljudski za čitavu Malesiju i zatražili da ga sva Malesija osudi kao krvnika i izdajnika, a od suda i državnih organa da ga najstrože kazne, “čak i javnim streljanjem ili vešanjem…”
Tako je umesto oružja reč dobio sud, ispoštovana je njegova presuda, što je još više utvrdilo temelje tog istorijskog dogovora među Albancima iz ovog dela Crne Gore.
