Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Krvna osveta je naročito bila uvrežena kod Albanaca u prigraničnim krajevima Crne Gore gde je surovi zakon Leke Dukađinija “zub za zub, glavu za glavu” vekovima držao u samrtnom strahu i bezdanom zatvoru cele porodice, u kojima se sa oružjem i omrcalo i osvitalo, a muške glave se decenijama krile i živele iza debelih bedema i na nišanu osvetnika.
Jedna priča koju sam u leto 1985. godine zapisao u Ulcinju o tome rečito govori.
Sve što se o njemu, don Ivu Bušiću, može saznati od njega, preskromno je i jednostavno, šačica oskudnih, običnih reči o jednom prebogatom i neobičnom životu. O njemu svi drugi govore više. A u Ulcinju i Krajini, u prigraničnom području pored Bojane, nema, valjda, ni deteta koje nije čulo i ne zna za njega. Svi poznaju ovog plemenitog čoveka koji je služeći bogu, ceo život služio narodu u jednom siromašnom, zabitom i po mnogo čemu specifičnom kraju, u jednom mučnom i preteškom vremenu.
Za deveto dete siromašnih roditelja u selu Vinjani kod Imotskog, bistro i željno znanja i nauke, onih nesigurnih i mučnih godina posle Prvog svetskog rata, jedina nada i sigurnost bile su franjevačke škole. U leto 1930. godine, mladi, dvadesetdvogodišnji, tek iškolovani fratar Ivo Bušić, rodom iz sela Vinjani kod Imotskog, dobio je parohiju u Crnoj Gori. Stigao je u srce Krajine, na obalu Bojane, u Sveti Đorđe. Stigao i ostao bezmalo pola veka. U Krajini i danas živi i traje nešto kao legenda o čoveku, o patrioti i dobrotvoru, o vidaru i učitelju, o savetodavcu i pomiritelju, o prosvetitelju i neumornom borcu za napredak i izlazak iz mraka, neznanja i zaostalosti jednog kraja u kojemu su vekovima carovali surovi zakoni Leke Dukađinija, beda i svakojake druge nevolje.
– Bila je to tada dolina smrti: nemilosrdno kosila malarija. Onaj ko je preživeo četrdesetu godinu smatralo se da se naživeo i duboku starost dočekao. A i od opake bolesti je ipak bila teža krvna osveta. Valjalo je miriti zavađene ljude, prekidati krvave lance ubijanja i svećenja, iskoreniti stravični zakon pravde preko nišana i urazumiti i privoleti ljude da oproste krvavi dug – da daju “besu” i pruže ruku pomirenja.
A prva i zadnja reč u tome bila je reč sveštenika.
Nije išlo nikada lako, ne samo zbog zagriženosti i zakrvljenosti već, i, pre svega, zbog toga što se čojstvo i junaštvo cenilo po tome koliko je ko puta odbio ponudu za pomirenje.
Oni koji su odbijali pomirenje, pomiritelje su ispraćali rečima:
“Dub se ne obara jednim udarcem sekire!” To je bio znak da ne treba odustati, da ima nade. Kad ne bi pomogle molbe i ubeđivanja, žena iz porodice onih koji duguju krv donosila je kolevku sa detetom na prag onoga kojemu se krv duguje i tu je ostavljala prevrnutu. Bila je to ponuda kumstva. Dovoljno je bilo da onaj kojemu duguju krv ispravi kolevku jer je to bio siguran znak da prihvata kumstvo…
Ako li i to odbije, na svešteniku je onda bilo da on još jednom pokuša: odnosio je krst i stavljao ga naopako na prag čoveka koji ne odustaje od krvne osvete. Taj je morao podići i okrenuti krst i tako ga vratiti u crkvu. To je bio znak opraštenja. Koliko pamtim, samo u jednom slučaju ni to nije pomoglo.
Albanca koji bi pogazio datu reč i ubio preko “bese”, stizala je najstrašnija kazna i prokletstvo, “đak hups” (ničija krv), a ista kazna je sledila i onome ko ubije ili obeščasti ženu ili za osvetu ubije svešteno lice. Takav je bio van svih zakona i mogao je da ga ubije ko hoće, a da za to nikome računa ne polaže. Taj je morao ostaviti i kuću i imanje i bežati sa svom porodicom glavom bez obzirke, a njegova kuća i imanje je ostajalo pustolina na kojoj je uništavano sve što je grešnik stvorio. Čak su i voćke sečene…
Kolevka
Postojao je i običaj da onaj ko pred kuću osvetnika donese kolevku kao ponudu kumstva, dete podigne iz kolevke i legne ga potrbuške. Ako osvetnik izađe i podigne dete da se uguši, bio je to znak da prihvata kumstvo. Bilo je, međutim, slučajeva da osvetnik podigne dete i ponovo ga legne potrbuške kao znak da nema ništa od kumstva. U nekim slučajevima dete bi se tako i ugušilo, a ako bi bilo ko drugi pritekao da ga podigne i spase, on je na sebe preuzimao teret krvne osvete i trpeo sramotu i poniženje.
Metak
Na svadbenim veseljima, kad bi brat izveo sestru i predao je mladoženji, davao mu je i metak. Bio je to znak da mladoženja, bez ikakve odgovornosti, može ubiti nevestu ako ga prevari ili mu na bilo koji drugi način udari na obraz, ali i da mu se zna metak ako bez razloga ošamari i pusti joj krv.
U Malesiji se, inače, pamti jedan slučaj kada je zbog neke prelepe devojke koja se udala za voljena, a ne za nevoljena u lancu osveta palo čak 17 glava.
Sramota
U uvređenom bratstvu se uvek znalo na koga je red da izvrši osvetu. Ako bi se taj uplašio ili iz drugih razloga pokolebao, čekala ga je strašna kazna prezira i ljage koja bi pala na njega – postajao je čovek drugoga reda kome nije bilo mesta među ljudima. Najveća uvreda za njega bi bila da ne dobije čašu pića kao i svi ostali prisutni, a vrhunac poniženja je bio ako bi mu domaćin ipak pružio čašu ali mu je dodao ispod kolena…
