Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Tek kad je pala krv, pred komšije, prijatelje i blisku rodbinu Zindovića i Cmiljanića, isprečilo se kao nož oštro pitanje šta su čekali, zašto na vreme nisu reagovali i predupredili fatalne posledice. To nisu učinili ni do danas, kao da su bile malo dve izgubljene glave i jedan uništeni, fizički i mentalno osakaćeni život.
Zato, za nauk i Zindovićima i Cmiljanićima, svima koji se nalaze ili se nađu u paklu mržnje i nepomira, ponavljam jednu priču koju sam 1987. godine čuo i zapisao od starog, osamdesetsedmogodišnjeg komšije Zindovića i Cmiljanića, Neđeljka Vukovića:
– Neđe, ako sam dobro upamtio, 1932. godine – može biti i godinu pre ili posle – sporečkaše se nešto Rade Petrović i Milan Zindović – ispričao mi je tada ovaj umni starac. – Po prilici, Rade i ošamario Milana. Da osvete ćutek, Milan i brat mu Dušan uvrebaju zgodu i Rada krvnički pretuku – eto, na ponjavi ga odneli kući i bog zna bi li i pretekao da nije bio snaga neopisiva i rs momački.
Kad se malo okoperio i prezdravio, Rade ti jedne noći uzme pušku pa u osvetu. Nađe Zindoviće na okupu u nekoj kolibi, pa sastavi kroz nekakav prozorčić, te Dušana po samoj sredi, vele da nije živ na zemlju pao. Znalo se brzo čija ga je puška ubila, Rade to nije ni krio ni poricao. Osudilo ga na pet godina robije i on izdržao kaznu do potonjeg sata, ali je dobro znao da mu povratka i stojnice u Glibaćima više nema, da se, ako tu ostane, neće glave nanositi.
Onda skočili ljudi da mire. Osvitali smo u kući Zindovića sve dok nisu pristali na pomirenje, ali samo po starim običajima.
U rečeni dan iskupi se, što kod Zindovića, što kod Petrovića, barem sto pedeset najviđenijih ljudi, ne samo sa Kosanice nego iz celog pljevaljskog kraja. Ja sam bio kod Petrovića. Krenu povorka. Napred Rade s kolevkom i detetom u naručju. Za njim sedam sveštenika s krstovima, pa mi ostali. Idemo poljem i širinom prema kućama Zindovića. Sve je dogovoreno i pripremljeno, a opet, nije svejedno, ko će znati šta može biti, krv nije voda – može opet puška grunuti…
Primičemo se lagano. Razabiramo već masu naroda ispred kuće Zindovića, a ispred svih se izmakla baba Rista, Dušanova i Milanova majka, sa puškom u naručju. Vuk gorski, bila rodom od Jelovaca pa ostala mlada udovica. Ćuti, pored nje Milan. Svi gledaju u nju i čekaju šta će ona učiniti. Kad smo se primakli, Rade poturi kolevku na livadu, kleknu iza nje i viknu koliko ga grlo služi:
“O kume Milane, primi jutros boga i svetog Jovana, kumim te bogom!”
Tako triput, sve kroči po nekolika koraka napred, poturi kolevku i zakumi s kolena. Onda, vidimo, baba Rista baci pušku ustranu i gurnu Milana rukom u pleći. On kroči napred u sretanje Radu, priđe, poljubi se s njim i uze kolevku pa se onda svi mi zaputismo za njim ka kući Zindovića i zanemeloj masi naroda ispred nje…
Posle, te radosti i veselja, ni da je svadba bila… Kako tada, tako i danaske – među te dve familije ne bi ni gorke reči a kamoli kakve čegrsti – sećao se suznih očiju starina Neđeljko Vuković.
Miloš Novosel
Milovan Milićev Novosel sa Bosače kod Žabljaka bio je oficir crnogorske vojske i uz brata, barjaktara Marka, učestvovao u Hercegovačkom ustanku 1875. godine kao komandir Durmitorske čete u brigadi kojom je komandovao Lazar Sočica. Bio je oženjen Dragunom od Bojića iz Gornje Morače, koja mu je rodila tri sina – Miloša, Mitra i Vidaka.
Miloš Milovanov je bio jedan od onih koji 1916. godine nije položio oružje niti savio kičmu i pognuo glavu da nosi ropski austrougarski jaram već je nastavio da ratuje sa švapskim vakmajstorima i njihovim žbirima i soldatima. Bio je jedan od onih koji nikada nije oprostio svome gospodaru, kralju Nikoli, što je kukavički požurio da spasi staru čapru, da prizna ropstvo i pobegne preko mora.
Takav stav Miloša Novosela i ogromne većine komita, nije se, međutim, dopadao nekima koji su, kako se rat bližio kraju, sve više pokazivali znake lojalnosti odbeglom kralju i želju da ga ponovo ustoliče na tronu pod oskrnavljenim Lovćenom. Ta prljava, neviteška i bezobzirna borba za vlast, za interese propale, izdajničke politike potonjeg iz slavne dinastičke loze Petrovića, glave je, pored ostalih, koštala i Miloša Milovanovog Novosela.
Najgore oružje
Miloš Milovanov Novosel se jednog dana 1918. godine – još Prvi svetski rat nije bio završen – zaputio ispod Durmitora u Šavnik. U Bukovičkoj gori ga je sačekala podla zaseda i još jednom se potvrdilo da je puška najgore i najsramotnije oružje koje je čovek izmislio, jer njime i najveća kukavica, potonja fukara, može ubiti viteza i junaka.
Svetozar – Karlo Šušić, tada golobradi i nepunoletni mladić iz Gornje Bukovice, uvrebao je priliku i pocao Milošu u pleća…! Iako se odmah saznalo ko je to učinio, iako je Šušić brzo uhapšen, nikad nije razjašnjeno niti obelodanjeno zašto je to učinio: da li ga je i ko ga je na to nagovorio, je li ga i ko ga je potplatio da to učini, ili je možda na neki način bio ucenjen pa je morao. Do danas, istina, traje i priča da ga je ponela želja da se domogne Miloševe puške.
Bilo kako bilo, Šušić je osuđen na robiju, a vlast je posle, u želji da osujeti i na vreme prekine lanac moguće krvne osvete, izdejstvovala kod Novosela taj takozvani krvni pomir – pristali su da se ne svete Šušićima, jer su shvatili da je iz njihove ruke pucala tuđa puška, da su oni iz nekih razloga pristali da budu izmećari onih koji nisu imali petlju da to sami učine…
