Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Kad se konačno vratio i skrasio u Drobnjaku, Jovan Perišić se ponajmanje zadržavao u Pošćenju i na sve načine je nastojao da izbegava susrete sa Ćorovićima, koji su sa Perišićima od one strašne januarske noći 1902. godine pokidali sve veze i bilo kakve kontakte.
Sećanje na zločin
Vujadin Bogdanov Ćorović, bio je brat od strica poginulih Božidara Mašanova i Periše Milinkova. Kako ga je opisao Boško Ćorović, “bio izuzetna pojava, visok blizu dva metra, lepe spoljašnjosti, a nadasve neponovljivog šarma i dara za šalu i humor. Bio jedan od svatova kad se ženio prestolonaslednik Danilo Petrović (sin kneza Nikole) 1899… Nije bio veliki radnik, više je voleo hanove po Šavniku i Bukovici nego kosidbu u Zavrhu ili Vrtoč Polju…”
Vujadinov sin Radoš nije imao vremena ni za šale ni za svetkovine, ni za hanove ni za neradicu. Taman kad je pristasao – imao je nepunih dvadeset godina – počele su krvave ratne bure na Balkanu i u svetu, koje su ga uzele na maticu, dodale mu u ruke pušku i natovarile na pleći svakojake muke, koje mogu doneti samo ratne plime i požari.
Pregrmeo oslobodilačke balkanske ratove, bio među oslobodiocima Sandžaka i Metohije, krvario oko Skadra, stizao do Bregalnice i Govedarnika… Nije ni osušio obuću ni očistio oružje, planuo Prvi svetski rat i Radoš se ponovo našao u stroju durmitorske brigade sa kojom je krvario na bojištima do Romanije i Drine.
Radoš je imao deset godina kad su mu poginuli stričevi, odnosno braća od stričeva njegovog oca, Božidar i Periša Ćorović. Taj strašni događaj se duboko, zanavek urezao u njegovom sećanju. Uvek mu se, pogotovu u dugim zimskim noćima, pred zoru pričinjavalo da čuje jezive leleke koji su se tog 2. januara 1902. godine razlegli u njegovoj kući kad su pred zoru stigli crni glasnici i javili šta se desilo u Vrtoč Polju. Plašio se, izbegavao i da pogleda u sleme rodne kuće u Pošćenju – činilo mu se da se na njemu, na onom delu koji pripada dedi Mašanu, i dalje zloslutno vijori crni barjak.
Ponovo zla kob
Radoš se oženio veoma mlad, Stankom od Krstajića sa Pašine vode, sa kojom je izrodio sedmoro dece – tri sina i četiri ćerke i život krenuo kako se samo poželeti može. U životu ipak ne bude kako čovek želi, veruje i nada se da će biti. Zla kob se još jednom poigrala i krvavo ukrstila puteve Ćorovića i Perišića kad je izgledalo da je vreme učinilo svoje, da su bolne rane počele da zaceljuju i potresna sećanja jenjavaju.
U rano proleće 1928. godine, po prilici negde početkom maja – livade još nisu bile zabranjene i Vrtočpoljani još nisu bili izdigli na Pošćenski katun pod Durmitorom – Jovan Perišić poranio i izjavio stado na pašu. Poranio i tada tridesetšestogodišnji Radoš Ćorović, naumio da u ergeli puštenoj u sampas, uhvati svog konja i pođe do katuna da pripremi kolibu, staje i torove za skorašnji izdig. Vranac, pusnik, muanat i besan, planuo i razigrao se u galop pravo kroz buljuk Jovana Perišića.
Ovce se poplašile, grnule kud koja, a Jovan, ljut zbog toga, iako do tada sa Radošem nikad reč nije prozborio, nije, izgleda, mogao to da odćuti, dobacio mu nešto kao: opet ste vi počeli na mene da nasrćete…
Plahovitog Radoša to pogodilo i uvredilo, shvatio te reči kao prkos i uvredu, istog trena se okrenuo i bez reči, gotovo trčeći otišao kući. Na pitanje začuđene supruge Stanke kazao da mu se konj ne da uhvatiti pa došao po zobnicu da tako pokuša i primami ga, a onda besprimetno ispod jastuka izvukao pištolj i požurio natrag.
Čim ga je ugledao, Jovan je, po prilici, predosetio šta je naumio i krenuo da beži uz padinu, ali ga Radoš, znatno mlađi i brži, brzo i lako sustigao kod jedne omeđine i iz neposredne blizine mu pucao ravno u srce. Jovan je pao mrtav, a Radoš se okrenuo i zaputio kući. Onda mu je u sećanje ponovo sinula ona stravična noć kad su njegove mrtve stričeve Božidara i Perišu doneli u Pošćenje, setio se rane, krvavog cveta na slepočnici strica Božidara i bez razmišljanja se vratio i već mrtvom Jovanu ispalio još jedan metak u glavu.
Učesnik slavne bitke
Radoš Ćorović bio je učesnik i slavne Mojkovačke bitke i potom jedan od retkih koji nisu prihvatili sramotnu kapitulaciju kralja Nikole i crnogorske vlade i nije položio oružje pred neprijateljem poraženim u mojkovačkim gorama – pridružio se komitima, nastavio borbu i izbegao austrougarsko ropstvo, u koje su dopali mnogi njegovi saborci. On će se i u Drugom svetskom ratu naći među onima koji nisu pognuli glavu i poljubili ropske lance tako da mnogi s pravom smatraju da je malo Durmitoraca koji su u prvoj polovini 20. veka duže ratovali od Radoša Ćorovića…
Protivljenje dedova
Radoš, kako je tvrdio, ni pomišljao na osvetu Perišićima, čak ni otkad je stasao i kad je krvnik Jovan izašao iz tamnice i posle Prvog svetskog rata i ropstva u Nađmeđeru se vratio u Drobnjak. Tim više što su se tome žestoko protivili ojađeni i vrlo autoritativni dedovi Milinko i Mašan, koji su energično odbacivali i pomisao na osvetu, svesni kud bi to vodilo, šta bi to značilo za njihovu porodicu u kojoj se dugo sve svodilo na po jednu mušku sveću.
