Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice, nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Krvna osveta, zastrašujući iskonski običaj kod brđana, ljudi dinarske krvi i karaktera, prvenstveno u Crnoj Gori, Hercegovini i Albaniji, kad se jedan, možda i slučajni i bezazleni sukob i izrodi u krvavi lanac ubistava po sistemu glavu za glavu i u duhu zaumnog verovanja da se ne posveti ko se ne osveti, uprkos koracima civilizacije od sedam milja, još nije sasvim iščezao.
Zavada dva bratstva
Promenjene su samo okolnosti i neposredni razlozi za sukobe – to više nije opora reč ili uvreda časti, međaš ili potra, šamar ili podmukao ćutek – danas u osnovi krvavih razračuna i osveta stoji uglavnom novac, najčešće stečen krijumčarenjem, prljavim i nezakonitim poslovima, a osvete su lišene bilo kakvog viteštva i svedene na najpodmuklije napade iz mraka, bez svedoka, aktiviranjem eksploziva s bezbedne daljine, snajperom ili rafalima iz busije, a izvršioci, čak i ako dođu čelo u čelo sa žrtvom, uglavnom su plaćeni i bezdušni maloumnici pod maskama, sigurni da im ruka neće zadrhtati.
Nekoliko priča koje slede nemaju cilj da iznova podjaruju i vaskrsavaju ovo zlo koje je vekovima morilo ljude, već da podsete na neke svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Jedan od najkrvavijih lanaca krvne osvete dogodio se krajem 18. ili početkom 19. veka na prostoru istočne Hercegovine, oko reke Trebišnice, između Anđelića iz Zavođa i Pejovića iz Banjana. Kako je priča već uveliko poprimila obeležja legende, nije sasvim jasno i potpuno pouzdano ni kad je tačno došlo do zavade između ova dva velika, poznata i stara bratstva, niti šta je bio uzrok njihovog stravičnog krvljenja. Uprkos određenim nelogičnostima i nesaglanju s onim što se može naći u oskudnoj pisanoj dokumentaciji, hroničari te događaje najčešće vezuju za prelazak sveštenika Dionisija Balaća iz manastira Dobrićevo s desne u manastir Kosijerevo na levoj obali Trebišnice.
Iguman Balać
Dogodilo se to izgleda 1810. godine, u trenutku kad je manastir Kosijerevo dospeo na zle grane, ostao pust, bez sveštenstva i pomoćnog osoblja. U želji da ga ožive i povrate mu stari sjaj, hercegovački glavari odlučuju da potraže sveštenika, spremnog da uprti preteško breme obnove manastira. Da li u dogovoru sa sveštenicima i bratstvom manastira Dobrićevo ili po ličnoj volji i na molbe Banjana, tek iguman ovog svetilišta, hadži Dionisije Balać, prelazi u Kosijerevo i odmah kreće u veliku akciju obnove, a jedna od njegovih molbi za pomoć, po nekim podacima, stigla je 1811. i na ruski carski dvor.
Uz sva dobra dela koja je učinio za 23 godine koliko je, po prilici, bio nastojatelj manastira Kosijerevo, i velike zasluge koje je imao za obnovu ove svetinje, upravo za njegovo ime se vezuje i krvavi sukob između Anđelića i Pejovića, komšija koje je vekovima samo Trebišnica delila. Pošto je vreme isplelo više različitih, počesto i dijametralno suprotnih verzija ove tragične priče, sačuvanih uglavnom u zapisima pojedinaca i rodoslovnim hronikama, danas je uvreženo da je istini možda najbliže ono što je gotovo stotinak godina posle o tome zapisao Leontije Ninković:
“Dogovoriše se banjski glavari da pozovu odaklen jednog kaluđera i da zapustjeli manastir Kosijerevo obnove. Na istom dogovoru zaključe: da pozovu Hadži Dionisija Balaća rodom iz Trebinja, igumana iz man. Dobrićeva, koje odmah i učiniše. Hadži Dionisije odazove se molbi banjskijeh glavara i prijeđe u srušeni manastir Kosijerevo, koga sa prilozima pobožnih Banjana obnovi i u njemu dobar red uspostavi…”
Dobrićevo i Kosijerevo
Dobrićevo, drevna bogomolja posvećena Vavedenju Bogorodice, podignuta je u selu Dobrićevo na desnoj obali Trebišnice polovinom 13. veka, na temeljima neke ranohrišćanske bazilike i vezuje se za period vladavine Nemanjića. U dugu zemanu više puta je razaran. Činili su to prvo Turci (1694. su čak spalili manastir), ali je stradanja doživeo i u Prvom i Drugom svetskom ratu. Kad je 1965. godine počela gradnja brane na Trebišnici, manastir je izmešten u selo Orah.
Slična je i istorija manastira Kosijerevo na levoj obali Trebišnice. Podignut je u slavu Uspenja Bogorodice u prvoj polovini 14. veka. Turci su i njega razorili 1807. godine, a obnovio ga je 10 godina kasnije hadži Dionisije. I on je tokom izgranje hidrocentrale na Trebišnici izmešten na novu lokaciju u banjansko selo Petroviće.
Suprotstavili se zulumćaru
Za manastir Dobrićevo posebno su vezani Anđelići iz Zavođa. On su ga vekovima pomagali i branili od Turaka koji su nasrtali na svetinju pljačkali je, zlostavljali i ubijali sveštenike. Jednom je tako zulumćar Musa Šeović došao u manastir, skinuo svoju srebrnu đečermu, obesio je na oltarska vrata i zapretio strašnim sudom, da će odrubiti glavu onome koji je skine. Kad je to čuo, Mijajlo Anđelić okupi svoje plemenike, dođe u manastir i naočigled zulumćara skine đečermu i baci mu je pred noge. Uviđajući da je Mijajlova družina brojnija i spremnija da pogine za svetinju, zulumćar se povukao i počeo se pravdati da je skupocene toke hteo, tobož, da pokloni manastiru, ali nije zaboravio poniženje koje je doživeo pa je kasnije u nekoj prilici za osvetu ubio sveštenika dobrićevskog Spiridona.
