Decenijama su istraživači smatrali da je “krvavi orao” preuveličana legenda.
Poznati kao surovi ratnici, Vikinzi su dugo povezivani sa preteranim nasiljem. Jedan od rituala zbog kojih su nosili epitet “surovi”, sačuvan je u pričama i legendama pod nazivom “krvavi orao”.
“Krvavi orao” bio je način pogubljenja neprijatelja. Podrazumevao je sečenje leđa žrtvi, a zatim i sečenje i vađenje rebara. Ritual bi se završavao vađenjem pluća, koja bi potom bila izložena, na vetru. Pretpostavlja se da su izgledala poput ptičjih krila, te je odatle potekao i naziv rituala.
Decenijama su istraživači smatrali da je “krvavi orao” preuveličana legenda. Arheološki dokazi o ovom ritualu nisu pronađeni, a sami Vikinzi nisu vodili nikakve beleške. O njihovim dostignućima saznajemo iz stihova i saga, koje su zabeležene vekovima kasnije.
Pored toga, na osnovu poznavanja antomije čoveka, naučnici su ranije smatrali da je ovaj krvavi obred nemoguće izvesti.
Međutim, nova istraživa naučnika sa Univerziteta Kila kod Njukasla, sugerišu suprotno. Tim lekara i istoričara uveren je da su Vikinzi zaista mogli da pribegnu tako brutalnom činu.
“Koristeći savremeno znanje o anatomiji i fiziologiji, zajedno sa mukotrpnim preispitivanjem devet srednjovekovnih opisa rituala, istražili smo da li “krvavi orao” mogao da se izvede na ljudskom telu. Utvrdili smo da je sama procedura bila teška, ali nikako nemoguća, čak i uz korišćenje tadašnjih tehnologija”, navode autori studije.
Naučnici primećuju da je određena vrsta vikinškog koplja mogla da se koristi kao improvizovano oruđe za brzo presecanje. Takvo oružje je prikazano na kamenom spomeniku pronađenom na švedskom ostrvu Gotland. Autori studije sugerišu na spomeniku možda čak i predstavljen ritual uklanjanja pluća.
Međutim, sam početak egzekucije podrazumevao je brzu smrt žrtve. Jer čitava procedura sečenja, pretpostavljaju naučnici, morala je da bude izvedena na lešu. Ovaj ritual nije se obavljao često, ali ne može biti potpuno isključen, smatraju autori studije.
“Na osnovu arheoloških i istorijskih dokaza, mi tvrdimo da je ritual krvavog orla u skladu sa onim što znamo o ponašanju ratničke elite iz doba Vikinga. Nisu oklevali da prikazuju leševe ljudi i životinja tokom posebnih rituala”, kažu autori studije.
Studija je posebno proučavala i takozvane “devijantne sahrane”: na primer, skelet žene, koja je obezglavljena u 10. veku i sahranjena sa ostacima glave između ruke i trupa. Njena vilica je uklonjena i zamenjena vilicom svinje.
Krvavi orao je izgleda bio ekstremniji slučaj brutalnog ponašanja koje se manifestovalo samo u izuzetnim okolnostima.
“Mi tvrdimo da je ‘krvavi orao’ mogao da se obavi u doba Vikinga. Ovo je bilo fizički moguće u skladu sa širim društvenim navikama u pogledu pogubljenja i rukovanja leševima, i odražavalo je opsesiju Vikinga – iskazivanje svoje časti i prestiža. O brutalnosti ove metode se sigurno pričalo među suparničkim narodima”, zaključuju naučnici.
По мучењу народа, са Скандинавцима могу само Турци да се мере. Док су Турци набијали Србе на колац, Швеђани су практиковали “Стеглинг” за смртну казну. Жртви би поломили руке и ноге на више места. Затим би и руке и ноге уплели међу паоке великог дрвеног, колског точка и тако га оставили да уз ужасне болове, виси на точку док не издахне. Таквим методама се краљ и племство служило при селективмом одабирању супериорне, северно-аријевске расе. Вероватно зато Скандинавија данс има највеће параде поноса, и велики број оданих поданика.