Teorema da je demokratija najgora vrsta društvenog uređenja izuzev svih drugih koje su do sada oprobane nije iskustvena suma modernog vremena. Od stare Grčke do danas demokratije su, više nego despotije, bile pogubne po život ljudi i država. U Platonovoj atinskoj Akademiji, koja se i dan-danas smatra kolevkom demokratske misli, učilo se kako je "diktatura prirodan proizvod demokratije".
Bingo! Da je Platon poživeo do naših dana video bi na istorijskom eksperimentu zapadne demokratije kako je pogodio "u sridu".
Prvu atomsku bombu na glavu čovečanstva nije bacio Džingis-kan ili takozvana diktatura proletarijata nego samoproklamovana zapadna demokratija – njena američka varijanta.
Posle Drugog svetskog rata sve ratove na suverene države – izuzev vojne intervencije (a ne rata) na Mađarsku 1956. pokretale su zapadne demokratije. Leševi zapadnih demokratija trunu po celoj Planeti. Ruke demokratije su krvave do ramena.
Zašto je to tako? Poznati analitičar savremene geopolitike Džon Kozi u opširnom naučnom radu "Kako lažna demokratija uništava realnu demokratiju" ima dijagnozu: "U današnjim zapadnim demokratijama elektorat je geopolitički (i sveukupno) slabo obrazovan. Političari su korumpirani. Narod je zavađen (po statusnom, etničkom, klasnom, verskom… kriterijumu). Zavađenost vodi novim podelama i frakcijama. Frakcije generišu sukob. Sukob traži rešenje. Rešenje nudi sila i diktatura…"
I evo nas ponovo kod Platona i njegove teze o diktaturi kao prirodnom proizvodu demokratije.
Između dva rata, dvojica Italijana, Vilfredo Pareto i Gaetano Moska, naučno su dokazivali da je demokratija velika iluzija koja maskira diktaturu oligarhije. Pri tako maskiranoj demokratiji elektorat se hrani iluzijom da je vladajuća elita skup moralnih i intelektualno superiornih ljudi. Ali, ako bi se – kažu – vladajuća klasa empirijski verifikovala, pokazalo bi se da je, u stavri, najčešće reč o egomanijacima, plitkim intelektima, ljudima bez imaginacije, opasnim i naširoko nemoralnim.
I ako bi – groso modo – ovo nekoga moglo da asocira na današnju vladajuću elitu u Srbiji – ukoliko bi se ona empirijski verifikovala – bojim se da Pareto i Moska ne bi imali ništa protiv. Današnja vladajuća "elita" u Srbiji jeste neka demokratska, da ne kažemo empirijska, činjenica. Kao što je činjenica da je elektorat u Srbiji – groso modo – politički prilično neobrazovan, a političari – groso modo – politički korumpiran.
Samo takva simbioza eklektorata i elite mogala je da, na demokratskim izborima, u demokratiji koja bi pala na prvom ispitu u Platonovoj Akademiji izbaci na suvo vladajuću garnituru koja se, na primer, zaćori u propali projekt, zloćudnu (vidi Ukrajina, Srbija) demokratsku mimikriju zvanu Evropska unija. I da, uz to, gordo objavi kao je Srbija NEUTRALNA u nastalom geopolitičkom sukobu bratske, slavenske i sve moćnije Rusije, sa propalim, bankrotiranim, pronacističkim i prozapadnim Kijevom; sa zapadnom "demokratijom" koja je kao i sada u Ukrajini, potpalila, vodila i vodi sve moderne ratove (Srbija, Irak, Avganistan, Sirija). I koja je, evo, u ime spasavanja pseudohumnizma i pseudorenesanse u propaloj, bankrotiranoj, nacističkoj i prozapadnoj Ukrajini, krenula da dovuče tešku artiljeriju pod zidine Kremlja.
Ali, ništa još nije izgubljeno za Rusiju, Kinu, Indiju i ostatak Planete: Aleksandar Veliki u Beogradu odlučio da ne napadne. Za početak garantuje da Vladimir može da odahne; Srbija neće da udari sankcije Rusiji. Malo li je od Aleksandra Velikog i to još u momentu kada mu u Beograd stiže iz Brisela strašni Oli da mu izdiktira novi domaći zadatak.
