Nakon što je slavni britanski fizičar Stiven Hoking proglasio Boga "nepotrebnim", započeo je do sada neviđeni medijski sukob religije i nauke. Sami učesnici ovog, pokazuje se, nemilosrdnog spora, ocenjuju da je u pitanju "nova ateistička revolucija 21. veka".
Rasplamsavanju sukoba, što je vrlo verovatno, doprinelo je i to što je izbio upravo u vreme pojačanog vrenja među tradicionalnim crkvama, što ih je dovelo u žižu javnosti. Na jednoj strani, Katolička crkva je pod žestokom paljbom kritičara zbog čitave serije slučajeva pedofilije i njihovog zataškavanja, a na drugoj je konfrontirana sa islamom zbog ograničenja koje su neke zapadne zemlje nametnule svojim žiteljima muhamedanske vere. Zaintrigirana je i najšira javnost, usled afere zbog objavljivanja karikatura s likom Muhameda.
I druge situacije podgrejavaju netrpeljivost između hrišćanskih i islamskih zvaničnika, a jedino što ih u ovom trenutku nedvosmisleno ujedinjuje to je kritika Stivena Hokinga. U odgovorima na njegovu tezu da je Bog nepotreban, teolozi, biskupi i imami uglas ističu nekoliko vekova staru priču da "nauka nema ništa sa Bogom".
Zato ih je sve posebno teško pogodilo što je Hoking prešao tu liniju razgraničenja između religije i egzaktnih nauka – što je shvaćeno kao atak naučnika na neprikosnovenost Hrista, Muhameda i ostalih mesija – što se nije desilo još od vremena Kopernikovog prevrata u rasporedu Zemlje i zvezda.
Utoliko pre što je Hokingov diskurs otišao mnogo dalje od diskusiju koju je kroz svoje knjige i nastupe prethodnih godina vodio evolucionista Ričard Dokins, koga su zbog kritika tradicionalne religije prozvali "krstaš ateizma".
Negiranje boga
Dokins je mnoge tekstove posvetio negiranju postojanja Boga. Postao je čuven u široj javnosti po kritici kreacionističkog argumenta da je "potpuno neverovatno da bi slepa priroda mogla da stvori tako savršen organizam kakav je čovek". To bi bilo isto, kažu kreacionisti, kao kad bismo verovali da "tornado može da sklopi boing 747 iz metalnog otpada". To jest, organizam kao što je naš moglo je stvoriti samo neko natprirodno biće.
U jednom eseju, odgovorajući na takve tvrdnje, Dokins je citirao detaljan opis smokve – da pokaže koliko je kulturno-mitsko objašnjenje siromašno u poređenju sa složenošću smokvine građe i prilagođenosti jednoj jedinstvenoj vrsti insekta koji oplođuje njen cvet. Dokinsova uverljivost i njegova osnovna poruka temelje se na brižljivom dokazivanju da se – kroz niz generacija, replikacija, izbora i selekcija – takva kompleksnost zaista mogla stvoriti potpuno prirodnim putem, selekcijom raznovrsnih varijacija genetskih pokušaja.
Nije mali broj ljudi koji su izjavljivali da su posle čitanja njegovih knjiga shvatili da religiozno verovanje za njih više nije moguće jer ga je logički opovrgao.
Njegova poslednja knjiga "Zabluda o Bogu" nije iznenađenje, ona je nastavak njegovog dugogodišnjeg sukoba sa svim religijama, mada, priznaje, naročito uživa kad raskrinkava kreacioniste.
"Vera je jeftin izgovor da ljudi ne moraju da misle i procenjuju dokaze" – kaže Dokins, nemilosrdan jednako prema svim religijama i svim vernicima. – "Većina ljudi, i oni koji nisu religiozni, misli da je Bog neophodan jer to omogućava da se lako objasni postojanje svemira i, naročito, postojanje života. Oni su u zabludi, naravno, ali je naš obrazovni sistem takav mnogi toga i nisu svesni." ŽMEĐUNAS:
Nisu bogomdane
U ovoj knjizi Dokins polazi od premise da je hipoteza o postojanju Boga hipoteza kao i svaka druga – dakle, podložna ispitivanju – i religije ne bi trebalo da se zaklanjaju iza svoje neprikosnovenosti, da moraju da prihvate da je neosnovano da sebe smatraju bogomdanim i da moraju biti bespogovorno poštovane. Jer, na to nemaju prava. Na istoj osnovi, kao njihove crkve, i verujući zauzimaju gard pred svakim drukčijim stavom, to jest da svako "mora da poštuje njihova religiozna uverenja", što u prevodu znači da niko ne sme da im kaže ništa protiv.
|
Darvinov rotvajler Ričard Dokins (rođen 26. marta 1941. godine u Najrobiju, u Keniji), britanski zoolog i evolucioni biolog, profesor na Univerzitetu Oksford i šef Katedre za razumevanje nauke u javnosti. Popularnost je stekao 1976. godine, knjigom Sebični gen u kojoj je na razumljiv način predstavio genocentrično viđenje evolucije i termin "mem" – samoumnožavajuću informacionu jedinicu – udarivši tako temelje memetici. Šest godina kasnije produbljuje doprinos evolucionoj biologiji teorijom o "izlivanju" fenotipskih uticaja izvan tela jedinke na okruženje i na druge organizme – što je izložio u knjizi Prošireni fenotip. Vrlo je aktivan u medijima i pojavljuje se u brojnim televizijskim i radijskim programima o evolucionoj biologiji, kreacionizmu i religiji.
Bog sam po sebi Rene Dekart (1596-1650), francuski matematičar, naučnik i filozof, smatra se osnivačem racionalizma. Njegov ontološki dokaz za postojanje boga zasnovan je na stavu po kojem je ostao poznat: Mislim, dakle, jesam (postojim) i izvodi se iz naše ideje o bogu. Uzrok te ideje može biti ili u nama ili izvan nas, kaže Dekart, a kako je bog večna, svemoguća, sveznajuća, beskrajna, nepokretna, nezavisna supstancija, dok smo mi samo ograničena bića, koja nijedno od tako velikih svojstava ne posedujemo, jasno je da mi ne možemo biti tvorci i uzrok te naše ideje o bogu. Prema tome, njen uzrok je izvan nas, to jest u samom bogu koji nam je tu ideju usadio, a to znači da bog postoji. Dakle, bog je stvorio "protežnu stvar" i "stvar koja misli". Time je iz naše ideje o bogu, po Dekartu, utvrđena i dokazana njegova egzistencija |
Dokins, isto kao francuski enciklopedista Pol Holbah pre 250 godina, smatra da je izvor religije u neznanju i predrasudama. Njegov veliki prethodnik je u svoje vreme bio usamljen i utoliko izuzetno hrabar kritičar Svetog pisma. Za Bibliju, imajući u vidu sve njene legende, pisao je da je "ispunjena zastrašujućim bajkama, strašnim idejama o božanstvu i frapantnim protivrečnostima". Što se samog Boga tiče – za koga Crkva tvrdi da je ne samo svemoguć, već i "pun mudrosti i dobar", kaže da poziv da se bespogovorno veruje u njega ne znači ništa drugo već pretnju – "ko nije sa mnom, taj je protiv mene".
Kao Spinoza i Holbah, i Dokins, jednako donkihotski – budući da su se religije pokazale neuništivima – pokušava da uveri čitaoca da su religije pogrešne, nepotrebne i opasne, što je glavna poruka u prvom delu njegove knjige, posvećenoj poreklu religija, njihovom nezasluženom položaju u društvu, kao i odnosu nauke i religije.
Istovremeno, ovaj evolucionista ohrabruje ateiste: "Ne morate da se izvinjavate zato što ste ateisti. Naprotiv, to je nešto zbog čega treba da budete ponosni jer ateizam skoro uvek ukazuje na zdravu nezavisnost uma."
U središtu Dokinsove pažnje, međutim, ostaje – evolucija. U svojoj knjizi, on podrobno opisuje kako samo prirodno odabiranje može logično da objasni razvoj života, korak po korak, dok na drugoj strani ističe da ne samo što ne postoji ni jedan jedini dokaz za "hipotezu o Bogu", već neminovno dolazimo do pitanja: "Kako je stvoren Bog koji je bio sposoban da stvori čitav svemir?"
Dokins analizira i "dokaze" koje su o postojanju Boga iznosili mnogi, među njima i veliki umovi – od Tome Akvinskog i Anselma do današnjih dana – i zaključuje da oni ne dokazuju ništa. Posebno objašnjava teizam, deizam i agnosticizam i sve ih odbacuje.
