Uzbrdo, nizbrdo – lepe šume, lep pašnjak, lepa klisura, još lepša litica. Lepo i močilo, tj. “dem”. Sad su svi “demovi” puni vode, te ti se mili da ih pogledaš. Trava buja, raste na uvojke. Farme prepune stoke. I konja. Najviše ima konja i to većinom vrane boje. Ima goveda, ovaca, koza…
Nekako me podseća kad sam ja bivao čoban vo vremja ono, a još više kad je Car i prorok David bio čoban pre no što postade car. On je odneo vojnicima užinu na bojno polje i tu je kao dečkić neiskusan u boju ubio najjačeg borca, a neprijatelja jevrejskog – Golijata, te je jevrejska vojska odnela pobedu zahvaljujući tome što je David pastir ubio najljućeg neprijatelja. Jovan Ilin Deretić smatra da je Golijat bio čisti Srbin. Tako, ja sad kao Srbin navijam za Golijata, a kao hrišćanin za Davida.
Hajd, pukla ona ravnica, ima i ravnice ali mnogo manje nego li brda i dolina. Te se setih “Pukla Bosna”, tj. rasprostrla se na daleko. Setih se Miloša Bojanića: “Bosno što me pusti, što me pustiiii da luuutaaam po svjetuuuu”. Onda se mislim zašto Bosanaca ima svugde po svetu. Odgovor: odu i ne znaju da se vrate.
Ovce se čuvaju same
Ja sam se iz Batursta vratio, a Bosanac sam. Doduše, nisam se vratio u Bosnu…
Uslikao bih predeo, ali ne sme telefon da se takne. Može da se priča telefonom, ali da se telefon ne takne. Samo se udari u dugmešce na volanu i odazoveš se i pričaš, a drugačije – ne.
Opet pored puta stada konja, ovaca, goveda. Ima goveda šarenih, ali nema onako krilastih kakvih je bivalo u Bosni. Vide se dobre šume, pašnjaci, ovce, ma sve. Samo nema pastira da pazi na ovce i u frulu svira. Ovce se čuvaju same. Tu je ograda kilometrima duga i nema problema. Ovde ima farmi većih od Belgije. Šta misliš, da su u Belgiji čobani slabi, onda bi im stoka do podne otišla u inostranstvo. Uh, ne bi to valjalo za međunarodnu zajednicu…
Prođoh mesta, staze i bogaze, dok stigoh do cilja.
I tako uz mnogo Davida i Bojanića, i misli, i misli – stigoh tamo gde sam naumio.
Sveto pričešće
Stadoh ispred garaže. Čovek stoji i čeka da izađem iz auta da se upoznamo i za junačko pitamo se zdravlje. Ja gledam prvo na kilometar sat, na vreme koliko sam potrošio, zabeležih sve to i tek onda izađoh iz autića, te se upoznasmo i pođosmo u kuću, u domaćinsku kuću. Pre no što uđosmo, zamolih Slobodana da malo razgledam: lep pogled, lepu visinu i širinu, cveće i drveće. Hajd, on meni to dozvoli, ali veli posle ćemo da razgledamo bolje. Tako je i bilo.
U kući je starina Radomir Rajković sa suprugom Danicom, koju poznajem više od godinu dana. Hajd da prvo pripremim sveto pričešće, pa sve ostalo posle. Pročitah molitve koje je Crkva propisala za takve slučajeve, odoše Slobodan sin i Danica supruga, dok ja ispovedih Radomira, te se on Bogu hvala pričestio.
Božji blagoslov
Hajd i da se osveti vaskršnja vodica. Kako to vaskršnja vodica? Pa, u Srbiji se sveti bogojavljanska, vaskršnja i slavska vodica. Za bogojavljansku vodicu smo otac Čeda, ja i drugi išli kod svih parohijana, a za slavsku samo kod onih koji su nas pozivali. Ja od 1978. nosim epitrahilj i najdraže mi je da svetim vodice. Ne znam zašto. Valjda što kod ljudi unosim krst u kuću, kako se to kaže, što im preko mene kao liturga Gospod šalje blagoslov i sve ono što jedno domaćinstvo treba da ima u duhovnom smislu te reči.
Pomenuh imena sve čeljadi, okadih sve prostorije i pokropih svetom vodicom svaku prostoriju u domu.
Ona prava farmerska kuća sa svim osobinama lepe domaćinske kuće. Prvo što upitah i zagledah se gde je ikona, koju slavu slavite, upitah. Ugledah na dva mesta ikone svetog arhistratiga Mihaila, Aranđelovdan, kako to mi kažemo. Pomolih se kroz molitvu i svetom aranđelu Mihailu da se zauzme kod Gospoda za ovu divnu porodicu.
