Razvijene industrijske zemlje lako se rešavaju svojih otpisanih automobila. Tovare ih na brodove i prevoze do Afrike, gde kupci sa malo para uspevaju da dođu do nekog starog i već “isceđenog” vozila. Trgovci “bez duše” na ovim olupinama dobro zarađuju, kupci im nisu izbirljivi, a sa stotinama hiljada tih krševa zagađenje se seli na doskora ekološki najočuvaniji kontinent.
I Ujedinjene nacije su digle glas protiv ove podle prakse trgovaca da pare zgrću po principu velikih brojeva jer teretni brodovi svakodnevno sa tovarima bivših plehanih ljubimaca kreću ka afričkim lukama i tamo se sve brzo rasproda jer su siromašni željni bilo kakvog prevoznog sredstva.
Niko ne brine za sve veće zagađenje životne sredine i ekološke štete koje će se teško otkloniti. Poseban problem su opasnosti u saobraćaju jer istrošeni automobili, koji nisu više mogli da prođu tehnički pregled u nekoj od industrijskih zemalja, još godinama jure po afričkim putevima bez ispravnih kočnica, signalizacije i ostalih stvari koje su u Evropi, SAD ili Japanu – obavezne i zakonom propisane.
Slika iz glavnog grada Kenije: na raskrsnici u Najrobiju taksisti čekaju na mušterije u automobilima od kojih nijedan nije mlađi od deset godina, a većina je sastavljena od delova različitih modela i potom zavarena. Sa takvim krševima gotovo svaki vozač imao je udese ili ih je nekada negde jedva izbegao.
“Hauba se sama otvorila pri brzini od 80 kilometara na sat. Na sreću, uspeo sam nekako da zaustavim automobil, ispričao je novinarima jedan vozač. Udesi su ovde normalna stvar. Vi negde vozite i auto ne reaguje kako treba, onda naglo zakočim, ali je već prekasno i sudar sa drugim vozilom je neizbežan”, objašnjava taj vlasnik jednog od evropskih krševa.
Problema ima sijaset. Ne samo bezbednost prastarog vozila, već i štetni gasovi iz takvih automobila nanose neprocenjivu štetu stanovnicima i životnoj sredini.
Ekološki program Ujedinjenih nacija (UNEP) pokušao je da alarmira svetsku javnost kako bi se stalo na put ovoj pošasti, ali je odziv bio nikakav.
Inger Andersen, direktorka UNEP-a kaže da će se u Africi broj vozila do 2050. godine udvostručiti, a 90 odsto tih automobila odlaziće u najsiromašnije države u kojima će se i najviše prodavati uvozni polovni automobili. I to oni koji su u katastrofalnom stanju.
“Zemlje u razvoju, pre svih one u Africi, služe kao otpad za automobile koji u bogatim zemljama više nisu upotrebljivi zbog kvarova i izduvnih gasova”, kaže Inger Andersen i dodaje da je to protiv svih pravila poštenja.
Biznis cveta
Između 2015. i 2018. godine na siromašnom afričkom tržištu prodato je 14 miliona polovnjaka. Tamošnji trgovci i ne spominju godinu proizvodnje (većina je stara 16 do 20 godina) jer je kupcima važno samo da se vozila kreću. Ako bi se uvela zabrana uvoza automobila starijih od pet godina, ti trgovci krševima bi brzo propali jer narod nema para za novija i bolja kola.
Delovi sa otpada
Posebna priča su trgovci rezervnim delovima koje skidaju sa rashodovanih vozila, pa ni ti delovi ne garantuju bezbednost. Uz posao oko prodaje vozila, drugi u nizu je taj sa delovima koji se najčešće prodaju na improvizovanim pijacama na ulici. Oko karoserije, osovina i drugih delova vozila najčešće se opravka sastoji u zavarivanju dotrajalog, napuklog metala.
Tipična slika
Iz luke u Hamburgu za Afriku kreće brod natovaren polovnjacima. Među njima je i mercedesov kombi sa dizel motorom koji je prešao 250.000 kilometara i otkupljen je za 750 evra. Takva vozila se najviše traže na cilju ove plovidbe.
