Dok njegovi vršnjaci uglavnom “bilduju” palčeve ne ispuštajući mobilne telefone, ili vreme provode igrajući igrice na kompjuterima, 15-godišnji Kristijan Babić iz Banje Koviljače ima drugu zanimaciju.
On voli da čačka automobile, vreme provodi u radionici gde se obavljaju popravke, a slabost su mu oldtajmeri. Tolika da je rešio da jednog otpisanog “fiću” starog 40 godina obnovi, sredi i od njega napravi primerak dostojan auto-smotri na kojima se prikazuje svojevremeno najpopularniji četvorotočkaš nekadašnje Jugoslavije.
Kristijan kaže da je nameravao da obnovi neku “bubu”, ali je na internetu video mladiće kako sređuju stare “fiće” i rešio da i sam to pokuša. Želju mu je ispunio deda Risto Babić i pre četiri godine, dok je unuk još bio osnovac, u Malom Zvorniku kupio “fiću” koji je bio u takvom stanju da je Kristijanov otac Đorđe, inače auto-limar, odmah ocenio da takav automobil može samo da se baci. Međutim, dečak koji je sada srednjoškolac i u prvom razredu Tehničke škole uči za auto-mehaničara, nije tako mislio.
– “Fića” je bio u lošem stanju, vlasnik ga je vozio nekih 35 godina i onda je ostavljen da stoji. Osim krova i prednje haube sve ostalo nije bilo dobro. Menjano je sve ostalo i za to je trebalo četiri godine. Pošto su mi osim oca i ujak i drugi deda Dragan Duša Ranković auto-limari, imao sam njihovu pomoć, ali ne samo to. Ništa ne bi bilo urađeno bez rezervnih delova, a tu je uloga deda Duše bila neprocenjiva. Šta god je trebalo on je nabavljao odmah i za njega nije postojala reč nemoguće. Nažalost, preminuo je pre nekoliko meseci i nije dočekao da vidi završenog “fiću” i mnogo mi je žao zbog toga. Verujem da bi bio vrlo zadovoljan rezultatom. Mnogo sam uložio vremena i truda, ali svakako da ne bih uspeo da ispunim svoju nameru i dovedem “fiću” u vozno stanje bez nesebične pomoći oca i deda – priča Kristijan dok pokazuje automobil koji je umesto prvobitne žute “obukao” u jarkocrvenu boju.
U garaži je bila gola školjka, a Kristijan je onda šmirglao, pomagao u varenju, zavrtao šraf po šraf, dodavao deo po deo, sve dok nije došao do toga da njegov automobil izgleda kao da je upravo sišao sa proizvodne trake. Kao da mu je mesec dana, a ne četiri decenije. On ozbiljno kaže da nipošto ne sme da izostavi Nenada Jovanovića iz “kraljevske banje” koji mu je pomogao oko mehanike, kao ni dvojicu vrlo bitnih ljudi u ovoj priči, Olivera Janjića iz obližnje Bijeljine i Milana Milenkovića iz Zaječara, koji su pomogli oko delova. Osim vremena, “fića” je odneo i mnogo novca, ali Kristijan kaže da se svaki dinar isplatio jer je postigao ono što je želeo.
Nije na prodaju
– Imao sam ponude da prodam “fiću”, nude ljudi i po nekoliko hiljada evra, ali nema šanse da se to desi. U njemu je mnogo rada, truda, ljubavi i podrške meni bliskih ljudi, tako da ovaj automobil ima za mene neprocenjivu vrednost. Sada je spreman za registraciju, a onda će ga voziti otac i majka Tamara dok ne postanem punoletan i položim vozački, a sledeće godine već mogu da polažem. Biće vožen samo u nekim posebnim prilikama i na izložbe gde će, verujem, biti zapažen. Sada nameravam da prvo sredim deda Dušinog mercedesa E klase iz 1998. godine, gde nema mnogo posla jer je u dobrom stanju, a onda želim da obnovim folksvagen “bubu” staru 48 godina. Uskoro nameravam da dođem i do “fiće” sa kontra vratima koji je 1965. godište, a kada ga sredim biće tip-top – priča ovaj momak koji pažljivo seda u obnovljenog “fiću” da ga provoza po dvorištu.
Voli miris ulja i benzina
Majka Tamara kaže da je Kristijan odmalena stalno nešto voleo da popravlja, posle je puno vremena provodio sa ocem i dedom u radionici, a pre automobila je sklapao i rasklapao poni bicikle. Kristijan prosto voli taj svet automobila, motora, ulja, miris benzina, a ljubav je imao od koga da nasledi. Sada mu ostaje da sačeka punoletstvo kako bi mogao da provoza po ovdašnjim putevima prvo svoga “fiću”, a verovatno kasnije možda i “bubu” i “kontraša”, za čiju nabavku i sređivanje ima tri godine fore. Da može, hoće i zna je pokazao, podršku ima, pa zašto onda i to ne bi uradio.
