U septembru 2011, deset godina posle terorističkog napada na Njujork i Vašington, u Britaniji je, konačno, uz veliki pritisak javnosti i dela medija, pod predsedavanjem sudije Vilijama Gejdža, počela istraga o vanzakonitoj, kriminalnoj aktivnosti sa pečatom zvanične države.
Istraga je trajala 115 dana, uz izvođenje 348 svedoka. Proces je izneo na videlo, između ostalog, tragičnu sudbinu Iračanina Baha Muse.
Baha, koji je tada imao 26 godina, bio je civil sa juga Iraka, iz okoline Basre. Uhapsile su ga britanske okupacione snage, pod optužbom "sabotaže" protiv anglo-američkih "oslobodilaca".
Mučen je i tučen – do smrti. Smrt je nastupila kao posledica mučenja koje su nad njim vršili vojni islednici iz britanske Prve kraljevske Lankašir regimente. Na mrtvom telu Baha Muse nađene su 93(!) ozlede od mučenja.
Masovni zločin kao "incident"
Kada je afera izbila na videlo, advokati Ministarstva odbrane pokušali su – dokumentuje Čakrabarti u svojoj knjizi – da celu stvar predstave kao incident nekolicine "trulih jabuka" u britanskoj vojsci, iako je bilo "jasno da je reč o sistemskoj praksi", naglašava Čakrabarti.
|
Sastavni deo stvarnog rata O praksi mučenja ljudi koji su, često potpuno neosbnovano, bili osumnjičeni kao teroristi, Sami Čaktabarti piše: Rehabilitovan Nikolas Merser će kasnije da dobije nagradu organzacije za ljudska prava Liberti, kao priznanje za hrabrost i profesionalni integritet. Posle toga, dobio je i rehabilitaciju na sudu. Danas je u vojsci savetnik vojnog personala za pitanja ljudskih prava. |
Istraga je, na koncu, pokazala da je upravo Ministarstvo odbrane odobrilo upotrebu pet tehnika ispitivanja zatvorenika, koje su do tada, još od 1972. godine – posle opsežne istrage o prestupima britanske vojske protiv pobunjenika u Severnoj Irskoj – bile strogo zabranjene.
I sam sudija u iračkoj istrazi, ser Vilijem, naveo je, u završnoj reči, da su metode koje su Britanci u Iraku primenjivali – i specifično u slučaju Baha Muse – bile "korporativni propusti" od Ministarstva odbrane.
Ta tehnika, upotrebljena na Musi i drugim zatvorenicima u iražkim zatvorima, uključivala je nabijanje džakova na glavu zatvorenika u trajanju po nekoliko dana; prisiljavanje zatvorenika da u produženom vremenu bude u "stresnoj pozi" kao što je, na primer, da zatvorenik "sedi" na zamišljenoj stolici; sprečavanje žrtve da spava i po dva dana… Sve to uz stalno batinanje…
"Pojela maca"
Kada je cela afera postala naširoko poznata sa svim njenim detaljima, a irački advokati pokrenuli tužbu protiv britanske države, u Domu lordova britanskog Parlamenta izglasana je "presuda" u kojoj stoji da se britanski "Akt o ljudskim pravima" odnosi ne samo na teritoriju Britanije već i na prekomorske teritorije nad kojima britanska vlada ima kontrolu.
Advokati Ministarstva odbrane uspeli su da presuda Doma lordova ne bude prosleđena Predstavničkom domu, donjem domu parlamenta, a nije dostavljena ni sudiji Gejdžu koji je vodio istragu, pa je tako celu stvar, u tipičnom maniru gordog Albiona – pojela maca.
Ubistvo Baha Muse je ostalo zločin bez kazne, ubila ga procedura.
Našlo se, istina, i časnih izuzetaka: Nikolas Merser, trenutno sveštenik Anglikanske crkve – primer je za pomen. Bio je rukovodilac pravnog tima britanske vojske u vreme invazije na Irak 2003. godine. Kao potpukovnik u to vreme, u nekoliko navrata je podizao glas protiv "okrutne tehnike" ispitivanja zatvorenika, koja je – naglašavao je – u oštroj suprotnosti sa duhom i slovom Akta o ljudskim pravima.
Kao i neki američki pravnici koji su bili podigli glas protiv neljudskog postupanja Amerikanaca u zatvoru Gvantanamo, potpukovnik Merser je "previše kukuriknuo" i zato platio visoku cenu.
Brutalni obračun
Posle nalaza u istrazi sudije Gejdža – u aferi Baha Muse – Merser je uredniku za pitanja odbrane u dnevniku "Gardijan" Ričardu Norton-Tejloru rekao: "Moj posao je bio da naše vojnike štitim od postupaka i dela koji bi mogli da ih dovedu na optuženičku klupu; da ne čine dela koja degradiraju ljudska stvorenja."
Ministarstvo odbrane, kao i obaveštajno-bezbednosne agencije u Vajtholu, ne samo da su ignorisali Merserove savete, već su, po kratkoj proceduri, jednostavno, u stvari brutalno, okončali njegovu vojnu karijeru.
Najpre mu je diskretno saopšteno da svoje savete i moralisanja drži za zubima, a kad to nije poslušao, zaprećeno mu je da će slučaj njegove "(ne)kompetncije" kao pravnika biti iznesen pred Advokatsku komoru Britanije.
Tako je pravni savetnik Ministarstva odbrane, Martin Henig, presavio tabak i Merserovo "nedolično ponašanje", što je podrazumevalo "manjak patriotizma"(?) i stručnu "nekompetenciju" izneo pred Britansko udruženje pravnika. Pored optužbe da je postupao na način koji nije bio u interesu britanske države, označen je još i kao "ćaknut" i "fantasta"!
Nedostajala je još samo jedna stepenica do proglašenja umobolnim…
Ali, nije samo Merser otišao pod led. Renomirani pravnik Fil Šajner, koji je potrošio godine zastupajući tužbu porodice Baha Muse protiv britanske države, bio je, takođe, podvrgnut prljavoj kampanji insinuacija i svakojakih izmišljenih optužbi.
Koloritna verzija kriminalne prakse
Sami Čakrabarti, "najopasnija osoba na svetu", svoj ekspoze o "sistemskom" kršenju ljudskih prava u verziji britanske države završava na koloritan način:
"Hajde da se za trenutak nađemo u ulozi glumaca u poznatom filmu i TV storiji Benedikta Kamberbača. U toj priči, ja sam predsednik vlade koji dobija telefonski poziv od prijateljske sile sa prilično sumnjivim renomeom na polju ljudskih prava. Javlja mi se da se priprema strahovita zavera za ubistvo milion ljudi – negde u Britaniji.
Glavni zavernik je uhvaćen, a sva je prilika da je zavera otkrivena zahvaljujući upotrebi raznih metoda mučenja od naših prijatelja i saradnika u toj drugoj zemlji.
Pitanje je sada: Da li da ovu poverljivu informaciju, dobijenu tokom torture, prosledim načelniku policije, da bi, tako, omogućila hitnu istragu i da bi svi potencijalni izvršioci masovnog zločina bili uhapšeni pre nego što izvedu svoju paklenu nameru?
Da, to ću da učinim, iako unapred znam da informacije dobijene torturom neće vredeti pred sudom u Ujedinjenom Kraljevstvu. Nadam se, takođe, da će naši policijski istražitelji pronaći dokazne argumente na osnovu kojih će moći da se podigne optužba, ili, pak, da se optuženi oslobodi.
Ili, ako ništa, da se strašni zločin spreči.
Ovo je lakša strana priče o vladavini prava i striktnoj primeni njenog slova i duha, Akta o ljudskim pravima.
Ali, šta ako su policajac i islednik, sami u prostoriji, licem u lice sa glavnim likom zavere, koji ih zavlači, priznaje da postoji tempirana bomba, ali neće da otkrije gde je i koliko je još ostalo sati ili sekundi do eksplozije? Mogu li, treba li da nađem neki mudar način ili ubeljiv trik da zločinca nateram da otkrije tajnu?
Da li da ga potkupim, da ga nečim ucenim? Ili, pak, dok vreme brzo ističe, pribegnem sili, torturi, zločinu? Kako da znam šta je bolje?
To ne znam, ali znam da se ne smem ogrešiti o zakon protiv mučenja i torture.
I znam da treba da upotrebim sva sredstva i svaki, makar i očajnički način, da bih saznao šta se sprema i kakve posledice mogu da budu… Ako se opredelim za okrutnost i spasem milion ljudi, znam da se bacam na milost i nemilost sudskog žirija"…
Hamletovska dilema i stvari na delu
Dilema jeste hamletovska, ali jeste samo hamletovska i pretežno akademska. Međutim, politička svrsishodnost imperijalne prakse ne operiše na tom terenu. Moral, humanizam, vladavina prava i individualne slobode ne stanuju na ovoj adresi.
Kardinal Rišelje je jasno saopštio još pre tri stotine godina ono i sada važeće u ovom svetu imperijalne hipokrizije: "Dajte mi šest redaka ispisanih rukom najčasnijeg čoveka na svetu; naći ću način da ga pošaljem na vešala."
Praksa "unapređenih metoda" zapadne demokratije, humanizma i ljudskih sloboda, odavno se zasniva na Rišeljeovoj doktrini: "Dajte mi u ruke bilo kog Hristovog apostola, naći ću razlog da ga pošaljem u Gvantanamo."
