Hrvatsko pravosuđe već 28 godina istražuje ubistvo Dušana Trivunčića (55), uglednog Srbina iz Jasenovca, mada je njegov sin u međuvremenu otkrio i kako i ko ga je ubio.
Trivunčić je slovio za jednog od najuglednijih Srba tog kraja, jer je bio direktor u Poljoprivredno-prehrambenom kombinatu “Braća Rađenović” i član Saveta Spomen-područja Jasenovac. Istovremeno, na prvim demokratskim izborima u Hrvatskoj postao je saborski zastupnik i to ne ispred srpske SDS, već Račanove Socijaldemokratske partije.
Zagrebačke “Novosti”, list Srba u Hrvatskoj, nedavno su razgovarale sa Zoricom Vlajinić, kćerkom Dušana Trivunčića, koja tvrdi da Hrvatska nikad nije imala želju da istraži ovo ubistvo.
– Tog 17. septembra 1991, između 17 i 19 časova, dok se moj otac vraćao sa našeg imanja, četvorica uniformisanih su pod pretnjom oružjem pretresla kuću tražeći oružje. Oduzeli su dva pištolja, za koje su otac i brat imali dozvole, a tada se pojavio i tata. Stavili su mu lisice i odveli ga u nepoznatom pravcu. Sve ovo mi je pričala majka zato što sam tada bila na fakultetu u Sarajevu – priča Zorica Vlajinić.
Telo njenog oca pronađeno je nekoliko dana kasnije pored auto-puta Beograd-Zagreb, u šumi Zelenika.
Njena majka Jula je o tome 2008. godine detaljno svedočila i na Županijskom sudu u Sisku, a Županijsko državno tužilaštvo je zatim taj zločin okarakterisalo kao ratni zločin i počelo “istragu” u cilju “utvrđivanja identiteta i prikupljanja dokaza povodom ubistva”.
Do zaključka da je Trivunčić ubijen došlo se na osnovu obdukcionog nalaza u kome stoji i sledeće:
“Glava je upadljivo deformisana, kosti mnogostruko isprelamane, na obe strane vide se tri-četiri izlazne ustrelne rane promera do 10 centimetara, a u nepravilnosti ovih defekata na levom obrazu se uočavaju tri potpuno pravilne ulazne strelne rane promera oko 10 milimetara.”
O ovom događaju kasnije je svedočilo nekoliko ljudi u Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu, počev od onih koji su videli kako ga odvode do čoveka koji je u šumi zatekao njegovo mrtvo telo, a pored njega grupu vojnika.
Zorica Vlajinić kaže da se ubrzo i ona iz Sarajeva vratila u Jasenovac i da je razgovarala sa jednim od četvorice ljudi koji su odveli njenog oca. Sve što je saznala odmah je poslala državnom tužilaštvu u Sisku, ali bez efekta. Tako sve do 2012. godine kada su ponovo dali iskaze pred tužilaštvom u Sisku. Vlajinić tvrdi da je sve to bila samo “predstava”.
– Takvo ubistvo nije moglo da se dogodi bez znanja tadašnjih političkih struktura u našoj opštini. Tražila sam da se ispita šef Kriznog štaba. On je bio tatin saradnik i nazovi prijatelj. Pokušala sam da razgovaram s njim, ali to nije bilo plodonosno. Mislim da je on na neki način odlučivao o sudbini ljudi na prostoru na kojem je bio šef. Ne očekujem da će se u hrvatskom pravosuđu dogoditi nešto što bi dovelo do toga da oni prihvate da znaju šta se desilo – kaže Zorica.
Predsednik Veritasa Savo Štrbac kaže za “Vesti” da ovo nije bio izolovan slučaj u Hrvatskoj, jer se iz tog perioda i dalje ne zna sudbina najmanje 100 ljudi, i to mahom u gradskim sredinama.
– Pre nego što su počeli sukobi Hrvatska je imala razrađen model zastrašivanja i proterivanja Srba mahom iz gradskih sredina zato što ih je tu bilo i najviše. Sve bi počinjalo “prijateljskim upozorenjima”, zatim anonimnim pismima u poštanskom sandučiću, pozivima usred noći, a sa početkom rata nastavljeno je odvođenjem ljudi, maltretiranjem, prebijanjem, a zatim i ubistvima. Kada uspete da zaplašite najviđenije Srbe, ostali sami počinju da se sele – objašnjava Štrbac.
Prema podacima “Veritasa”, samo u toj 1991. godini, stradalo je gotovo 500 Srba više nego 1995. godine, kada su se odigrali “Bljesak” i “Oluja”.
– Taj podatak najbolje govori o silini napada na Srbe – zaključuje Štrbac.
Bez saborske penzije
Šikaniranje porodice Dušana Trivunčića nastavljeno je i pošto je sahranjen 21. septembra 1991. Dušanova ćerka Zorica Vlajinić (na slici) otkriva da im je punih osam godina trebalo da ga proglase mrtvim. Međutim, do danas nisu ostvarili pravo na poslaničku penziju.
– Nakon “Bljeska” 1995. godine mi smo izbegli u Srbiju. Majka je tada zatražila pravo na penziju. Najpre s pravom na saborsku penziju, a kada to nismo uspeli dobili smo penziju na osnovu prava iz radnog odnos – kaže Zorica.
