Svojom voljom, dirigovanom verovatno iz Beograda, novopečenog balkanskog lidera oproštaja svima koji su nas umlaćivali, takozvani predstavnici zatrtih kosovskih Srba odlučili su da im je u skupštinskom megdanu dva krvoloka draži Ramuš Haradinaj.
Neka čeka Tači…
Glas za Ramuša, Kurtija i Ljimaja, da, da, baš onog Ljimaja kome očajnički pokušavaju da nađu dokaze da je u Klečki klao, pa spaljivao nesrećnike našeg roda, pokušavaju, ali mrtva usta ne govore, a živa ćute, da ne bi bila mrtva.
A ti glasovi odjeknuše dok je "skupštinom Kosova" predsedavala izvesna starina ženskog pola, pripadnica Vulinovih socijalista. Kao nekad davno kada je dični socijalista Dimitrije Tucović, u osvit Velikog rata, u Skupštini Kraljevine Srbije glasao protiv ratnog kredita.
On je obraz oprao sopstvenom krvlju: odazvao se mobilizaciji i poginuo na frontu, razapet između Internacionale i ljubavi prema otadžbini.
Čime će da se operu takozvani poslanici zatrtog srpskog naroda u skupštini takozvane države, krvavih temelja na kojima niču mnogobrojne Žute kuće?
Novokomponovana politika opraštanja svakom zlikovcu uzela je maha, širi se kao požar u kome gore tomovi i tomovi svedočanstava o zločinima kojih se ne bi postidele ni zveri. Vrhunac naše tobožnje ljutnje je navodno pismo Patrijaršije braći u Vatikanu gde, kobajagi, prete da papa neće kročiti u Srbiju bude li blaženi Alojzije postao svetac.
Mada je blaženi bio omiljeni biskup Pape Pija Dvanaestog, selektivno slepog, koji je, gle čuda!, sve video, samo mu nekako Jasenovac ostao van vidokruga. Papa nije bio baždaren na tu stranu, a ionako je u tom letnjikovcu (prema novijoj kroatskoj istoriografiji) srpski narod uživao u svim blagodetima endehazije, uključujući srbosjek i pokrštavanje pre klanja.
Da ne odu na onaj svet kao bezvjernici.
Papu, dvanaestog po redu, smo abolirali, žulja nas malo Alojzije, a i to će novokomponovanu srpsku crkvu da prođe ko babu zviždanje, samo da se vernicima da još malo anestezije, da zadremaju dok vatikanska noga ne kroči na našu zemlju i, prema njihovom uverenju, ne osvoji poslednju slobodnu pravoslavnu teritoriju.
Od Jasenovca je prošlo sedam decenija, a od Klečke tek petnaest godina, a već oprostismo. Brzina našeg opraštanja direktno je srazmerna veličini izdaje trenutnih vlastodržaca, a obrnuto proporcionalna nacionalnom interesu i dostojanstvu. Dok u srcu Beograda teško oklopljeni specijalci budno motre na radničku šaku jada, dotle se na svetoj zemlji Lazarevoj odigrava poslednji čin bolne srpske samoizdaje.
Diktirane, naravno, iz Beograda.
Dok oktroisani gradonačelnik Severne Mitrovice tera kera sa Šiptarima pa na mostu, simbolu otpora arnautskoj okupaciji, montira žardinjere, glumeći Srbendu, dotle njegovi partijski drugari i prodane duše dovršavaju cementiranje krvave države i amnestiraju kasape.
Mašala.
Branko Ćopić je u svom "Prolomu" opisao tragične sudbine Srba koji su poverovali endehaziji i ponudili lojalnost, a onda završili pod noževima i maljevima. Ko se na vreme osvestio, taj je izbegao jamu, ostali čekaju da ih se seti majka crkva i stavi STOP pred papu Franju, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog mučkog prećutkivanja krvavog posla obavljanog sa prećutnim blagoslovom njegovih vatikanskih prethodnika.
Ljimaju, dakle, oprostiše Klečku i pakleni krematorijum. Mašala, braćo.
A, papa Pije Dvanaesti, a bogami u to ime naručuje i trinaesti…
